Nepoznati broj 📞

- 23.Deo -

Napravio je usne u ravnu crtu zagledavši se u potpuni mrak na ulici. Ovog puta su zvezde bile na nebu i svetlucale su njihovim sjajnim sjajem. Tada je pomislio kako i Antonia ima takve oči. Sjajne. Blistave. Nežne. I pune dobrote.

–        ,,Zadovoljan sam za sada. Obavljam svoje dužnosti onako kako umem i znam. Hvatamo kriminalce, ljude koji se bave drogom i one koji zlostavljaju decu preko interneta".

Antoniu je oduvek zanimalo kako sve to funkcioniše. Te nije mogla, a da ne odoli i da ne upita kako se sve to radi.

–        ,,Pretpostavljam da to sve radite putem nekih izveštaja ili otkrivanja identiteta sa lažnih profila".

Trepnuo je jednom.
A zatim drugi put.
I treći put.

–         ,,Odakle ti to znaš?".

Želela je da se zasmeje na njegovo pitanje te obuzdala svoj smeh.

–         ,,Ne zaboravi šta sam među vama".

Tiho mu se obratila dok je u njegovim očima zasijao plamen nečega? Ali nije znala tačno čega. I imala je osećaj kao da se plaši da on nešto pogrešno ne izgovori i ne razljuti je.

–         ,,Kako si došla do toga da budeš?".

Podigla je prst u znaku tišine.

–         ,,Taj razgovor se ne počinje u restoranu gde ima previše ljudi i koji bi sve želeli da saznaju samo ako bi im priznao šta si i čime se baviš".

Izgubljen je.
Pomislila je Antonia osetivši da joj se obrazi rumene od vina. Više nikada neće piti.

–        ,,Onda idemo na neko tajnije mesto? Gde možemo sami razgovarati?".

Iznenadio ju je ovim gestom.
Idi.
Idi ne budi glupa.
Idi i ne propuštaj priliku sa zgodnim policajcem prema kojem osećaš nešto.
Ne, neće ići.
Ne, neće biti glupa.
Ne, ne može da ide iako je zgodan i oseća nešto prema njemu. Nešto što prvi put oseća i nešto što do sada nikada nije osetila, a veoma je čudno i neobjašnjivo.
Ovog puta mora poslušati razum.
Ovog puta srce ne bi smelo da se meša.
I ovog puta izabraće ono što je pravilno.
Oboje su dosta popili, zapravo on je, a ona je samo jednu čašu od koje kao da bi joj se zavrtelo u glavi ako bi krenula da ustane.
Promenila je ukus vina i to ju je uništilo zamalo.
Uništilo bi joj i život samo ako ne bi shvatila na vreme šta radi.
Prekorila je samu sebe zbog ovog ponašanja kojeg nije smela da dozvoli da ima.

Bože, šta je zapravo mislila povodom ove večere?
Šta je on mislio?
Ne sme dozvoliti da napravi glupost.
Udaljila se od stola naglo.
–         ,,Ne, ne možemo".

Odsečno je odgovorila.

Stefan se uspravio u stolici te je radoznalo posmatrao. Želeo je da vidi koji će sledeći korak napraviti. Hoće li se povući? Pa naravno da hoće.

–        ,,Ja.. moram da idem. Već postaje kasno, a još nisam ni napravila doručak za sutra".

Laže.
Želi samo da ga odbaci i da mu daje do znanja da ništa ne pokušava sa njom.
Izgleda da će morati da se pomiri sa time da nju ne može tek tako lako da dobije.
Ali stvarno nije imao loše namere.
Ona je sama rekla da takav razgovor nije za ovako javno mesto.
Težina se pojavila na srcu kada ju je ispratio pogledom te kako izlazi iz kafića.
Da li mu jeste teško?
Jeste.
Pustio je da ode devojka za koju je mislio da ništa neće preduzeti i za koju je mislio da je ipak tako najbolje.
Sklopio je očne kapke i ispio zadnji gutljaj vina.

Tri čaše vina bi bile dovoljne.
Ali četvrta čaša je već bila malo previše.

Nekako je ustao i pozvao konobara da plati račun, ali pre nego što je ustao zvartelo mu se u glavi. Zar baš treba da pozove taksi? Stvarno ne želi da troše bespotrebne pare na bespotrebnu vožnju. Ima samo da hoda pola sata.. ali kada je malo bolje razmislio i tih pola sata bi trajali kao večnost.
Ipak će pozvati taksi.
Tako će biti sigurniji da će stići do kuće i biće sigurniji da će ostati živ i zdrav.
Ukucao je broj na telefonu i nekako pozvao taksi koji je nakon par sekundi odmah došao.

Koračala je sama ka parkingu sve dok nije stigla do auta. Hladni povetarac se opet preokrenuo i počeo duvati dok joj je mrsio kosu. Kada se našla u autu sa toplinom oko sebe samo je obrisala suze. Koliko je mogla biti nemarna da nije odmah shvatila šta je mogla da uradi. Dobro da je odmah otkrila i da je podsetila samu sebe da joj je on samo poslovni kolega. I da ne sme ništa dalje da uradi povodom njih dvoje.

I ovo što bi se moglo desiti večeras bila bi velika greška.
Prevelika.

Naslonila je ruke na volan kao i glavu dok je ispustila par suza da joj se kotrljaju niz obraze.
Bol.
Toliko je boli da je mogla sama sebi da opali šamar.

Bio joj je dovoljan jedan pogrešan korak da sve izokrene.
I onda sutradan bi se on pravio kao da je ne poznaje. Pravio bi se blesav. I šta bi ona onda radila? Ništa. Eventualno ništa.
I ovo je prvi put da ovoliko plače zbog nekoga koga jedva poznaje.
Umalo mu nije otvorila dušu pre nego što je krenula da mu ispriča sve o njenom životu.
Šta ju je uopšte spopalo?

-------------------------
- kraći nastavak je tu. 🦋🤫 šta mislite o ovom redosledu događaja? Umalo bi Antonia uprskala sav svoj trud i sve bi ispričala Stefanu, ali sva sreća je ta što se podsetila na vreme šta je ona. 💛