Nepoznati broj 📞

- 58.Deo -

Dok je stjuardesa pričala preko mikrofona da se putnici polako spreme i da stave pojavese, Antonia se naglo probudila iz sna. Obrisala je znojave dlanove o pantalone dok je nameštala nekako pojas te zabacila glavu unazad kako bi izdahnula duboko. Pomislila je koliko će ovde biti mirna. Pogledala je kroz prozor i ugledala mnoštvo svetala kako sijaju u tami.

–        ,,Za tačno pet minuta slećemo, molimo Vas pratite uputstva".

Glasno i jasno je odjekivao njen glas dok je Antonia sačekala da avion sleti. Uživala je u prizoru koji joj je doneo grad Njujork.

–        ,,Ovde je tako prelepo".

Pogledala je u pravcu iz kojeg je dopirao glas te je ugledala preko puta sebe sa druge strane dva bračna para koja su izgleda tek upravo venčana. Brzo je okrenula glavu na drugoj strani i skoncentrisala se na vožnju. Za prvi put nakon toliko godina kada je sela u avion, nije joj uopšte bilo muka i uopšte joj se nije slošilo. I sve je to bilo zahvaljujući tabletama koje joj je Željko spakovao u torbi. Osećala se blaga frustracija i blago klimanje sa desne strane na leve kada se avion spustio na zemlju i kada je pilot upravljao njime. Ali je naizgled nešto pošlo po zlu. Avion nije kočio već je išao punom brzinom kao kada treba da sleti u vazduh.

–        ,,O Bože, poginućemo. O moj Bože".

Antonia je ustala sa sedišta dok je jedna od stjuardesi potrčala u njenom pravcu, ali kakva je bila gužva Antonia se izmakla i potrčala kroz avion i kroz drugu klasu kao i prvu klasu, pravo do pilotove kabine. Pokucala je na vrata te je otvorio jedan mladi pilot koji je ustao u pravi čas kako bi obavestio ljude da se spreme za sudar.

–        ,,Ma idi sedi dovraga! Šta tražiš ovde?".

Odgurnula ga je sa strane te prišla starijem čoveku koji je sedeo na drugoj strani upravljanja i šapnula mu na uho da ustane i da će se ona pobrinuti oko sletanja.

–        ,,Ma ko si ti dođavola?!".

Vikao je skoro na nju sa tolikim besom i mržnjom i ona je tu već shvatila da izgleda stariji čovek ne želi da je ostavi da ona upravlja avionom.

–        ,,Slušajte, imam svako pravo da upravljam avionom. To koliko puta sam se vozila istim avionom to toliko znam da ukoliko ne budete meni napravili mesta i ne budete ustali u ovom trenutku, slupaćemo se u najvišu zgradu nedaleko od aeodroma".

Svaku reč je prošištala kroz zube dok je stajala uspravno i krenula da broji u sebi još koliko imaju do sudara. Još dvadeset sekundi.

–        ,,Ma nema šanse, ti si samo jedna od putnika. Vrati se na mesto".

Opet je povisio ton dok ga je Antonia ugledala da je obrisao znoj sa čela drhtavom rukom. Nije imala drugog izbora ili će na lakši ili će na teži način da ovo uradi.

–        ,,Ako nećeš milom onda ćeš sigurno silom".

Uhvatila ga je za kragnu košulje te ga sa velikim naporom prebacila na drugo sedište dok je podigla rukave, sela na sedišta na kojem je do malopre bio onaj čovek te se zagledala u sve te sitne dugmiće.
Eh, sada, odakle da počne?

–        ,,Ustani prokleta, vidiš da ne znaš ni sama šta radiš".

Nakrivila je glavu te pustila volan dok je zevnula i pogledala u pravcu momka koji je bio obezbeđenje.

–        ,,Gde vam je kapetan?".

Oštro je upitala kada je naglo zakočila sa velikim naporom te okrenula volan ka levoj strani kako bi okrenula avion. Ujedno je stisla i gas i kočnicu kako bi razuzdala avion i preusmerila ga ka ravnoj površini koja je bila potpuno smrvljena i ravna. Bez trunke zelenila.