Nepoznati broj 📞

- 53.Deo -

Ponosno je stajala pored Petra koji se trudio da je zasmejava. Barem nekoliko puta u zadnjih par minuta. Primetivši da joj nije do smeha, odustao je od te namere. Nije mogao da je sili da se smeje kada joj on to govori. Morao je da se strpi i da krene razgovor u drugom pravcu.

–        ,,Kako si stigla da upropastiš ruku?".

Na trenutak pogled joj se zamaglio te je nekako jedva pročistila grlo i pogledala ga dok je ona sedela na klupi, a on stajao ispred nje.

–        ,,Imala sam napad panike".

Primetila je da je ostao začuđen, ali nije to komentarisala. Barem će znati kako bi ljudi reagovali kada bi čuli ono što je ona doživela.

–        ,,Molim? Kako?".

Potpuno šokirano ju je upitao te odmah seo pored nje stavivši njegove ruke na njena ramena.

–        ,,Ako ti ovo ispričam, nećeš nikome reći. Obećavaš?".

Iskreno ga je pogledala te je on klimnuo glavom shvativši njeno pitanje.

–        ,,Obećavam. Nikome. To ostaje među nama".

Izdahnula je te polako, tihim glasom, počela da priča o onome što joj se desilo sinoć. Petar je bio isuviše zbunjen svim time te je samo ćutao i upijao njene reči. Kada je začuo njenu priču i sve to objašnjene samo ju je snažno zagrlio i poljubio u kosu dok mu je ona uzvratila zagrljaj.

–        ,,Proćiće. Veruj mi da hoće".

Promrmljao je to kroz šapat dok se ona udaljila od njega te ga sa nekakvom tugom pogledala.

–        ,,Znam. A da li iko ikada neko zna kako će proći što brže bol koju imam u srcu? I koju nosim skoro dva sata? Da li bi neko znao odgovor na takvo pitanje?".

Nakrivio je glavu proučavajući njene oči koje su bile tamno zelene boje te razmahnuo glavom.

–        ,,I ja bih voleo da znam tome odgovor, ali nema ga. Verovatno da bol odlazi onda kada osetimo da nam sreća dolazi i kada treba da je čekamo raširenih ruku".

Raširio je ruku dok je to pokazao sa nekim blesavim osmehom na licu, ali nije video nikakvu reakciju na njeno lice. Što bi to samo jedno značilo, a to je da nije raspoložena za dobro zezanje. Trebalo mu je pola sekundi da se uozbilji te je zabrinuto pogledao.

–        ,,Žao mi je što ti se to desilo. Sigurno je delovalo grozno".

Primetio je da joj je donja usna zadrhtala i poželeo je da je zagrli, ali nije se usudio. U ovakvom krhkom stanju se ne zna kada ona može da se polomi kao čaša od kristala i da njena tuga ispliva na površinu. Zato će je ostaviti samu čim bude završen razgovor između njih.

–        ,,Bilo je grozno. Bolje rečeno užasno. Tako jako poželim da se ne setim više toga i da mi se to nije desilo da u drugom trenutku kao da čujem kako mi ta panika preti da će se ponovo desiti čim se nje prisetim".

Razmahnula je rukom drhteći od nagomilane tuge te je Petar ustao i namestio svoju crnu košulju.

–        ,,Neće se desiti, ako misliš samo na pozitivan način i na to kako će ona što brže proći te ćeš ti napokon slobodno disati".

Pogledala ga je te izdahnula sa nelagodom.

–        ,,Nije valjda da sam ti već dosadila?".

Okrenuo se te je ugledao crnokosog momka kako im prilazi. Stisnuo je usne brzo se okrenuvši ka Antonii koja je sada gledala u cveće koje je bilo ispred stanice.

–        ,,Brzo se vraćam, idem samo nešto da vidim".

Nije prošlo ni pola minuta dok je Petar otišao sve dok se nije štrecnula na pomalo čežnjiv glas koji joj je dozivao njeno ime.

–        ,,Antonia, moramo da pričamo".
–        ,,Nemamo mi šta da pričamo".

Odsečno mu se obratila dok je Stefan seo pored nje sasvim tiho kako li je ne bi uznemirio.

–        ,,Imamo i ti to sama vrlo dobro znaš".

Obratio joj se potpuno normalnim glasom, a on je sam jedini znao koliko mu je teško tako da priča pored nje. Svim naporima se trudio da ostane pribran u toku razgovora sa njom, ali ona sama mu je otežavala svaki započeti razgovor koji bi on krenuo.

–        ,,Stefane, hajde da se dogovorimo. Ti mene pustiš na miru, a ja ću zaboraviti sve ono što se ranije desilo između nas".

Blago je govorila dok mu je njen nežan glas prostrujao kroz glavu.

–        ,,Ne. Nećeš nam raditi ovo".
–        ,,Oh, ali hoću i ako mene neko nešto pita, ti se tu pogotovo ništa ne pitaš. Za tebe su moja osećanja nestala. Ali bukvalno nestala".

Zarežao je tiho dok je opsovao sebi u bradu te se podigao sa klupe kada je i ona htela da krene. Uhvatio ju je veoma nežno za lakat te pribio uz sebe dok je jednu njegovu ruku naslonio u dnu njenih leđa, a drugu na njen obraz.

–        ,,Naša priča je tek počela gospođice i neće se tek tako lako završiti kada ti to poželiš".
–        ,,Stefane, zaboravi me".

Odgurnula ga je blago i potrčala ispred njega dok je on pratio njene korake.

–        ,,Možeš bežati od mene koliko hoćeš, ali i ti i ja vrlo dobro znamo šta oboje osećamo jedno prema drugome".

Nastavila je ne okrećući se dok je ugledala Željka naslonjenog pored stuba kako ih gleda i posmatra. Neprimetno je oterala suze iz svojih očiju te mu prišla bez ikakvog govora da započne razgovor među njima. Željko je ćutao. Znao je da on prvi neće ništa komentarisati u vezi njih dvoje i da po njemu je to mnogo neprikladno da on iznosi svoje mišljenje. Imao je još jedan razlog.
Nije želeo da razbije tišinu između njih.

–        ,,Dolazi da mi se izvinjava kada sam ja sama videla šta je uradio".
–        ,,Trebala si ga prvo pitati ko je ta devojka, možda ne bi tek tako lako planula".

Govorio je to nekako sporo ne skidajući pogled sa njenih tamno zelenih očiju dok je iz sakoa izvadio paklu cigareta i otvorio je. Uzeo je jednu cigaretu kao i upaljač, prislonio ju je na usne te je upalio. Upaljač kao i paklu cigareta je vratio odakle ju je uzeo te se fokusirao na mali razgovor između njih dvoje.

–        ,,Šta da ga pitam?".
–        ,,Ljuta si?".

Blago ju je upitao na što je ona šmrcnula nosom i zatvorila oči ne bi li joj suze krenule. Zašto ne može da obuzda ovu tugu kada je ozbiljan trenutak u pitanju?

–        ,,Kako nisam?! Zamisli da tebe neka devojka tako vuče, muva okolo, ljubi kad joj se prohte te odjednom sutradan je ugledaš sa drugim momkom".

Fiksirao ju je pogledom na šta je ona završila zadnju rečenicu koju nije uspela da progovori.

–        ,,Šta bi ti uradio? Naravno da bi bio ljut, naravno da bi bio ponižen i povređen".