- Stefan Stefanović P.O.V -
Nakon sletanja u Njujork i nakon sletanja na cestu i aeodrom, svi smo se pronašli u mali restoran blizu nekog luksuznog hotela i poručili svako po jedan hladan gazirani sok. Sačekali smo da nam donesu kofere te kada su nam doneli kofere ostali smo da par minuta odmaramo i udahnemo hladan Njujorški vazduh.
Jesen je ubrzo stigla i mogao sam osetiti da je prvi novembar uskoro blizu.
I to veoma blizu.Mateo: ,,Čoveče, jedva čekam da idem u piceriju da naručim picu".
Podignem jednu obrvu te ga upitno posmatram.
Ja: ,,Dok je ovo jedna od najkritičnijih i najjozbiljnijih situacija ti samo misliš o prokletoj hrani".
Štrecne se kada pesnicom udarim ispred njegovog nosa te me Teo prekine i uhvati me za rame, a onda me umiri.
Teo: ,,Stefane, izdrži. Moraš da budeš priseban i svestan šta radiš".
Stiven: ,,Antonia ne bi želela da te sluša i da te vidi tako nervoznog i besnog".
Željko: ,,Čak šta više oterala bi te odmah kući i rekla bi ti da se više ne vraćaš kod nje i kod njenih poseta koje bude imala".Svako od njih je odlučio da mi napuni glavu i da me nervira. Ne znam samo odakle njima toliko živaca da pričaju svaku tačnu reč i da ni jednu jedinu reč ne promaše.
Petar: ,,Mogao bi da odeš sa mnom do cvećare i prodavnice da joj kupimo neki buket ruža i nešto slatko".
David: ,,Ona ne sme jesti slatko u takvome stanju Petre".Tiho ga optuži i prekori ga mirnim glasom dok je gledao u novine koje je imao u rukama. Od kako sam ga uhvatio onda za vrat David je postao neka druga osoba. Ne previše odlučna u nekim situacijama, a ni previše staložena osoba. Sada je samo miran i samo prati njihove korake. Izgleda da čeka samo neki njihov pogrešan pokret kako bi im pokazao grešku gde su pogrešili. Izgleda da je i on sam shvatio gde je pogrešio. I sada se kaje za ono što je dopustio Antonii da uradi.
Pa iskreno, ja bih se isto tako kajao kada bih saznao da je moj život na ivici.
A moj život je upravo na ivici jer ona je moje srce preotela onog dana kada smo se prvi pzt sreli.
Od tog dana, od tog pogleda, sve je počelo.I u meni postoji mali tračak nade da se to nikada neće zaboraviti, izgubiti, dati zaboravu, uspomenama, prošlosti već da će živeti u nama danima i godinama. Dokle god mi živimo.
Barem ću imati jako zanimljivu priču kada budem ispričao svojim unucima. A pre toga i svojoj deci koju budem imao. I oduševiće se kada shvate koliko sam je voleo, koliko je volim i koliko ću je tek voleti.
Popili smo sokove i nakon nekog kratkog pričanja ustali sa mesta gde smo sedeli, platili račun te sam ih obavestio da nas čekaju ispred bolnice. Krenuo sam sa Petrom po par malih sitnica koje bi za nju veoma vredile kada bi ih ugledala.
Petar: ,,Tebi misli izgleda da uvek lutaju, zar ne?".
Zakašljao se te je tako time pridobio moju pažnju. Nasmešim se kratko, ali bolno te on shvati da čak i taj osmeh jedva da mogu da ga ostavim na licu.
Ja: ,,Ne razumeš kako mi je, ovo ponašanje je samo delić moje duše koju gubim iz sekunde u sekundu".Potapšao me je po ramenu i sažaljivo pogledao te sam ja podigao ruku da prestane sa time. Zadrhti mi donja usna dok mu se obratim te pridobijem njegovu pažnju pri ulasku u prodavnici.
Ja: ,,Mrzim kada me sažaljevaju ljudi".
Obratim mu se nakon kraće pauze te nastavim tamo gde sam želeo da nastavim.
Ja: ,,Zato nemoj da me sažaljevaš, jer ćeš dobiti pesnicu u lice".
Petar: ,,Pa ima i toga, oho!?".Sam njegov glas me je pomalo oraspoložio, ali negde u dubini moje satkane duše od bola i tuge znao sam da sva sreća, radost, ljubav ovoga sveta prolaze veoma brzo, a mi ih primetimo tek onda kada nam ponestanu.
Ja: ,,Ti biraj ruže, ja ću birati čokoladice".
Klimne glavom kao poslušno dete te nakon dobrih dvadeset minuta prilazimo kasi i naplatimo.
Petar: ,,Gori smo od devojaka".
Uz kratki veseli osmeh je to rekao sve dok nije shvatio da je realnost u ovim okolnostima sasvim drugačija. I da realnost uvek ima druge planove za nas, u ovom slučaju mnogo gore planove. I mnogo goru sudbinu.
Ja: ,,Hajde, Petre. Idemo. Potrebni smo joj".
Polako progovorim sa velikom preciznošću dok zajedno izlazimo iz prodavnice te uhvatimo prvi taksi koji smo ugledali. Namestimo kofere u gepek te oboje se smestimo na zadnjem sedištu dok unapred platimo taksisti ovu malu kratku vožnju na što nam se on zahvali. Rekli smo mu bolnicu u kojoj ćemo ići te ne znam ni ja sam kako dospeli smo do najranjivije teme.
Taksista: ,,Juče sam gledao vesti i začuo sam za onu devojku iz Srbije. Toliko mi je žao što je sva skrhana i nepomična dok sam je gledao kako je izvoze iz ambulatnih vozila i kako joj nameštaju kiseonik da diše".
YOU ARE READING
Nepoznati broj 📞
Mystery / ThrillerKada nekoga upoznajemo na jako čudan splet okolnosti često budemo zainteresovani za prošlost te osobe. I onda se mučimo danima, ponekada i nedeljama kako bi sakupljali i saznali što više informacija koje nas zanimaju. Uprkos svemu tome javljaju nam...