Nepoznati broj 📞

- 72.Deo -

- 4.meseca kasnije -

Pištanje aparata iz Antoniine sobe su me probudili iz sna te sam kroz maglu ugledao doktore kako trče u njenu sobu. Jedva sam ustao sa stolice te se razbudio nekako dok sam i dalje sav bio sanjiv. Danima nisam išao nigde osim na samom početku kada sam uzeo stan ovde u Njujorku koji me je skupo koštao. Ali morao sam da imam smeštaj, morao sam da se negde okupam i da menjam garderobu. Stan nije bio daleko od ove bolnice dok je Antoniino stanje ostalo isto. Pokušao sam da zaustavim nekog doktora i da ga upitam šta se to dešava sve dok nije zastao isti onaj doktor koji je bio na samom početku Antoniinog oporavljanja koje nikako nije došlo, a niti stiglo.

Doktor: ,,Sačekajte ovde, stanje joj se vidno pogoršalo. Požurite, moramo joj spasiti život!".

Netremice sam zurio u sve istu tačku dok su mi usne podrhtavale. Ne, ne sme da ode.
Ne sme da me ostavi.

Kako ću ja bez nje da nastavim dalje?
Koga ću gledati sa očima punim ljubavi dok se bude smejala?
Na šta će moj život ličiti kada me ona bude napustila?
Gde ću otići?
Koga ću voleti posle nje?

Ona mora da se bori za život kao i do sada. Krenuo sam stesnutim pesnicama ka njenoj sobi, ali za veliko zaprepašćenje doktor me nije sprečio da ne odem. To mi je već bilo čudno.

Ne znam da li sam uopšte spreman da ulazim unutra i ugledam sve te aparate kako joj skidaju i kako ona ostaje nepomična ne dišući. Razne slike su mi se motale po glavi dok sam odškrinuo vrata i polako zavirio glavu unutra. Dočekao me je slobodan krevet i prazan je bio. Nije bilo nikoga na njemu.
Okrenem se prema doktoru vidno potresen onim što vidim te mu se obratim.

Ja: ,,Da ja nisam pogrešio možda sobu?".
Doktor: ,,Niste".
Ja: ,,Ali gde je ona? Gde je Antonia?".

Zbunjeno ga upitam postavši mu to pitanje te me je jedna malena ruka uhvatila za rame i okrenula ka njoj.

Xx: ,,Ovde sam".

Antonia Jelić P.O.V

Sve ove nedelje od kako sam se probudila i skinula gipseve morala sam da se prerušavam i da se pretvaram kako idalje mi se stanje nije promenilo.

Bilo je i jednog trenutka gde sam vežbala te je Željko nekim neobjašnjivim slučajem skoro upao unutra da ga medicinska sestra nije zaustavila na vreme i da mu nije rekla kako spavam i da treba da odmaram.

Tu sam jedva izvukla živu glavu, a da niko ne sazna da sam skoro pa zdrava kao dren.

Noću bih čula Stefana kako se moli Bogu da što pre ozdravim, a onda sam i začula Željka dok je bio kod mene u poseti na što sam se ja pravila da spavam, kako mi je priznao svoju ljubav, ali se plašio svo to vreme da mi prizna.
Kakva ironija!

Do sada nije imao hrabrosti, a sada kada me je odjednom video u toj beloj postelji odjednom se setio te neuzvraćene i nesuđene ljubavi te je odlučio da mi prizna. Nisam želela o tome da mislim i da stalno pitam sebe: ,,Šta ako bih bila stvarno zaljubljena u njega, a on kao kukavica nikada nije smeo da mi prizna njegovu ljubav?".
Nisam imala odgovor na takvo pitanje, maltene nisam ni mogla ja sama da zamišljam tako nešto da mi se desi.

U drugom slučaju ne bih ni poželela da mi se desi.

Tokom ovih dana gde Stefan je otišao i bio odsutan svaki dan po par sati zvala sam nekretnine i javila im da želim da kupim kuću pokraj nekog sela u Beogradu. Želela sam da budem tamo i da budem bliže svojima. Kuća je kupljena odmah istog dana kada sam se čula sa svojim advokatom te mi je poslao par slika moje lepe kućice.
Bila je lepa.
Ma prelepa.
Sam pogled na nju mi izmami osmeh na lice jer je bila dovoljna za mene i moj miran život u narednih par godina.

Odlučila sam da ne radim više ni kao detektiv, ni kao agent, ni kao advokat. Bilo mi je dosta posla u zadnjih pet godina. I obezbedila sam dovoljno sebe kako bih imala za svoj život. Ionako sam sama i neću trošiti toliko novca na bespotrebne stvari.
Stefan je bio zaista zbunjen kada me je pogledao. Čak mislim i da je bio u preteranom šoku što sam se tek tako pojavila ispred njega sposobna da hodam i da gledam na očima.

Stefan: ,,Pa ti umeš da vidiš zar ne?!".

Ravnodušno me je gledao dok me je srce zabolelo i samo sam klimavim nogama otišla korak unazad. Predrasuda o meni je bila tu. I jedva je čekala da izađe iz njegovih ustiju. Koliko ume da boli kada vas povredi osoba za koju ste misli da nikada to neće uraditi. Koliko samo boli spomen imena na bol za koju ste se borili čitavih četiri meseca i koja vas umalo nije ubila. Pustim kvaku te obrišem osmeh sa lica kada shvatim da on ne želi da se pomeri sa mesta. Bilo mi je sve jasno u njegovom pogledu. On meni ne veruje, on misli da sam svo ovo vreme folirala i lagala samo kako bih bila u centru pažnje. Burno je reagovao na što je moje srce mene zabolelo u grudima.

Ja: ,,Posle onolikih kapi u očima i očišćavanja zenica, umem da vidim i mogu da vidim sve".

Pokazala sam to rukom na zadnju reč dok je on izvadio ruke iz džepova farmerki koje su bile crne. Vrlo dobro zna kako bi me uvek oborio sa nogu. Crna boja mu savršeno pristaje. Sada da ga ne poznajem rekla bih mu da mu je i crna duša kao i pogled.

Stefan: ,,A mene kao i sve si lagala da nas ne vidiš? Da nisi u našem svetu nego da delimično spavaš danju".

Prorežao je to kroz zube dok su mi se slike eksplozije smenjivale u glavi kao i Aksentijevo lice. Počela sam ubrzano da dišem sve dok nisam stigla iza vaze koja se nalazila na prozoru slučajno je zakačila i razbila se o pod. Tresak vaze, lomljenje stakla me je vratilo na taj dan. Dan kada sam umalo ostala mrtva i bez sebe same. Dan koji mi je presudio sve u životu i zabranio posao koji volim da radim.