Nepoznati broj 📞

- 30.Deo -

Sedeli su u kafiću i pili kafu te ujedno gledali i na sat koji se nalazio na zidu nedaleko od njih.

–         ,,Još samo par minuta i onda idemo da obavimo taj posao, a onda idemo u pravu akciju".
–        ,,Nisam raspoložena za dobru zabavu".

Slegnuo je ramenima dok joj je dotakao ruku i pogledao ju je ravno u oči. Na tren je mogla da se kladi da je u tim očima ugledala dom i porodicu. Šta se to dešava sa njom?

–        ,,Šteta. Nisi svesna šta te čeka".
–         ,,Ne bih ni želela da znam".
–         ,,Antonia.. voleo bih kada bih mogao da sa tobom otvoreno razgovaram".
–         ,,Oh, znaš.. mi tajni agenti ne volimo da delimo svoj privatni život sa neznancima".
–         ,,Neznancima?".

Ponovio je to pitanje sasvim izgubljen. Potapšala ga je prijateljski po ruci te pridobila njegov pogled.

–         ,,Tek si mi ušao u život. Moraću prvo da se naviknem da si tu, pa tek onda da delimo sve ono što tek treba da se deli".

–         ,,A to, pa da.. razumem te, ali.. voleo bih kada bih mogao da ti budem oslonac i podrška. Znam, znam da ti je neprijatno u ovakvoj situaciji, ali dopusti mi barem da saznam svakog dana ponešto o tvom životu".

Zastala je dobrih dva minuta da razmišlja o tom predlogu.

–        ,,Za početak možeš doći kod mene u stan. Tako ćemo se bolje upoznati, a i saznaćeš nešto više o meni ukoliko te nešto bude zanimalo".
–         ,,Sve što se tiče u vezi sa tobom, mene to zanima. Veruj mi".

I nikada ovako nešto nisam poželeo ni sa jednom osobom.
Poljubio ju je u nadlanice te zadržao te misli za sebe.
Nekada je najbolje da najbolje misli zadrži za sebe.

–        ,,Prokleto si me doveo u podrum gde ima mnoštvo hartija i puno paučine".

Zajedljivo mu se obratila gledajući kuda gazi. Sve je bilo jezivo kao u pravom horor filmu. Zidovi su dobijali tamnu boju, pretpostavljala je da su bili okrečeni u neku žutu boju ili čak i belu. Police su bile pune raznih starih knjiga i punih beleški na sve strane.
Osećaj koji je imala kada je ušla ovde bio je okreni se i nestani, beži, kuda te god noge nosile.

–         ,,Znam draga".

Promukao glas je ispunjavao veliku prostoriju punu prašine.

–         ,,Slušaj, ako nameravaš ovde nešto..".
–         ,,Nisam ni na kraj pameti. Ako sam nešto nameravao dogodilo bi se to u tvom stanu".

Razgolačila je oči shvativši da joj je upravo izjavio kako bi želeo da vodi ljubav da njom. Da li joj se to učinilo ili je stvarno čula? Stepenice na kojima su hodali bile su od betona, ali takođe imale su puno mrlja na njima. Još samo par stepenica. Tek su pola prešli, neće valjda odustati sada na pola puta.

–         ,,Takođe, znam koliko ti znači da sve bude na savršenom mestu. Eto, na primer, ja ne volim kada je sve ovako neuredno, ali tako smo dobili zadatak".
–        ,,Imam osećaj da želiš da me kidnapuješ".
–         ,,Jadna ne bila, ne misli o tome molim te. Zapravo, nemoj uopšte da misliš, tvoje misli idu na lošem putu".

–        ,,Nije mi do zezanja Stefane".
–        ,,Ni meni nije, draga".
–         ,,Previše imaš čudno ponašanje od kako smo se vratili iz kafića".
–         ,,To je zato što sam srećan".

Zastao je kako bi joj se obratio i okrenuo se ka njoj. Te tamne oči boje noći naterale su njeno srce da poskakuje u ritmu ljubavne muzike.

–        ,,Ako ti ovo nazivaš srećom, ovakvo mesto, onda..".
–         ,,Nije do mesta, do osobe je. Ja sam srećan što si ti tu, pored mene".
–        ,,Ja sam celo vreme hodala iza tebe".
–         ,,Valjda me razumeš šta želim da ti kažem?".
–         ,,Ne, niti me sada trenutno ne zanima. Hajde kreni kasnićemo uveliko na zadatak".
–         ,,Dobro de evo odmah, samo nemoj da me tučeš".

Glasno se zasmejao, a onda se okrenuo i nastavio dalje. Kada su stigli na ravno tlo Antonia je duboko uzdahnula ne dozvoljavajući da ovaj podzemni vazduh smesti u njena pluća.

–         ,,Ovde je toliko zagušljivo da mi dođe da se ispovraćam. Uzmi te papire i da krenemo".

Kroz stisnute zube je govorila dok je stegla ruke u pesnice.

–         ,,Ali imamo jedan maleni problem".
–         ,,Koji?".
–         ,,Moramo prvo da ih nađemo".

Zastala je na njegove reči te iz njenih pogleda su sevale varnice.

–         ,,Da li si ti to ozbiljan?".

Prvo pitanje mu je postavila dok je on pogledao u svoje crne cipele sada već pune prašine.

–        ,,Ne, ustvari da li si ti normalan?".

Ispravila je pitanje iste sekunde kada mu je postavila prvo te je shvatila da ga dobro nije pitala. Podigao je pogled ka gore, a onda premestio pogled na njoj. Bila je tako lepa u tom odelu da je jedva čekao da je vidi kada bude izlazila pred kriminalcima i bude uperila pištolj u njihova čela. Za tuču je već znao da ume da se bori. I to mu se isto dopadalo. Ali najviše mu se dopadala ona sama. Bila je jedinstvena. Sva ponosna i puna razumevanja za neke situacije u kojima bi neke druge devojke poludele ili se izvrištale od besa na njega.

–        ,,Pa kreni da tražiš, šta gledaš u mene".

Viknula je na njega te mu je preopteretila misli.

–        ,,Razmišljam kako da učinim neku stvar, a da ne ispadne potpuno famozna ili glupa".

Zajedljivo je to govorio dok je ona gledala u njegove ravne bele zube.

–         ,,Koju stvar?".

Naslonila je jednu ruku na kuk te ga iskosa pogledala odmeravajući ovaj tunel. Da, ovo je stvarno ličilo na tunel.

–        ,,Ne smem da ti je otkrijem, jer ako to uradim onda mi sve uzaludno propada što sam zamislio".

------------------------
- šta li je to Stefan sada smislio živo me zanima. 🤭