Kada nekoga upoznajemo na jako čudan splet okolnosti često budemo zainteresovani za prošlost te osobe. I onda se mučimo danima, ponekada i nedeljama kako bi sakupljali i saznali što više informacija koje nas zanimaju. Uprkos svemu tome javljaju nam...
Sa svojih skoro pet godina karijere koju imam u policiji, nijedan slučaj me nije tako duboko ranio kao kada sam čuo da je malena veštica ranjena. Molio sam dragog Boga da je što pre vrati i da bude sa nama i da ne oseća nikakvu bol, takođe da bude u prikladnom stanju kada je budemo videli. Niko od nas ni slutio nije da će svako od nas koji su prisustvovali biti preteško ranjeni i preteško šokirani time. Nismo ni pomislili da bi moglo nešto gore da bude sa njom i njenim telom. Niko od nas nije mogao ni da zamisli kroz šta je sve mala Antonia prolazila. Sada dok se nalazimo u avionu i dok je Stefan telefonirao bolnicu u Njujorku samo smo ćutke sedeli i posmatrali gradove ispod nas. Lepo je kada si na tolikoj visini udaljen od sveta, ali opet nije isto kao kada dotakneš svojim nogama zemlju i tlo. Ništa nije isto kao kada hodaš sopstvenim nogama po betonu, travi, po zemlji.
Gledao sam zamišljeno Stefana i pitao se koliko li tuge i bola nosi ovaj momak u svom srcu? Ne treba mi odgovor kada ga znam i sam.
Video sam svojim sopstvenim očima kako se slama kao staklo i cepa na komade dok smo slušali vesti. On nije to toliko odavao, ali njegove tamne crne oči kao i suze u kojima su se skupljale, a zatim ubrzo se spuštale niz njegove obraze dokazale su i pokazale koliko ga sve boli. Srce mu je bilo osakaćeno, njegova bol ga je napravila da ostane živ i da se bori sa tugom. I nije se predao. Nije dao da padne dole dok je ona ležala na tolikim aparata u bolnici.
Od tog sata ništa više nije bilo isto. Rezervisali smo karte, uhvatili avion i seli u isti avion istog dana kada su nam javili da je jedan CIA agent u opasnoj opasnosti u životu.
U nekim situacijama i govorima se slažem sa Stefanom. Nisu trebali, a niti smeli da kriju od njega njen nestanak kao ni njen preveliki put do Njujorka.
Sada shvatam da je bolje prespavati ceo put nego ostati budan. Ali uprkos tome san na moje oči nije želeo da dolazi. Prokleto nisam mogao da spavam iako sam to jarko želeo i žudeo za spavanjem i kratkim snom. Barem dva sata sna bi mi ublažilo ovo neprijatno sedenje u sedištu aviona.
Mateo: ,,Kada stižemo? Ne mogu da sedim ovde, previše mi je ovo sedište neugodno".
Upitao je Davida koji je sedeo preko puta nas te je David odahnuo sa težinom u grudima. I njemu je teško. Kao i svima nama.
David: ,,Po mom proračunu za nekih šest sati".
U tom trenutku se ubaci Stiven koji je morao uvek nešto da dodaje. On je uvek kao neki prilog ili začin koji fali jelu da bude ukusno ili preslano, u sve se meša samo ne u njegov život.
Stiven: ,,Nismo još ni krenuli da letimo, a ti bi već da stignemo".
Nakrivim glavu u jednu stranu, a onda u drugu dok se nagnem unapred i pogledam upitno Stivena.
Ja: ,,A ti dijamant moraš li baš u sve da se mešaš ili..?".
Znatiželjno ga upitam te se štrecnem na Stefanov promukli glas. Ne ostanem ni ja znatiželjan te podignem pogled gde ga ugledam stabilnog, ali i nestabilnog. Duša mu je bila skrhana i slomljena.
Stefan: ,,Javio sam doktoru da stižemo uveče".
Stiven je morao da se pobuni, pa gde on da se ne pobuni?
Stiven: ,,Tako kasno?".
Stefan je samo nemo klimnuo glavom i okrenuo nam leđa poželevši da ode ili da pobegne što dalje od nas.
Ja: ,,Stefane.. znamo da ti je teško, ne moraš da bežiš od nas.. osloni se na nas i olakšaj dušu".
Okrene glavu pomalo u stranu te me prostreli pogledom. Samo sam čekao trenutak gde će mi reći da mene ne bi trebalo da zanima njegovo stanje uma kao i psihički i fizički izgled.. a da ne zaboravim da bi mogao i da navede da ja njemu ne mogu tu ništa da pomognem, kao i ostali koji su u neku ruku veoma beskorisni.
Stefan: ,,Teo, ostavi me na miru. Izboriću se sam sa ovim kao što umem i sam da se izborim sa svime što me je zadesilo u proteklih par meseci".
Slegnem ramenima te ispratim pogledom njegove korake, a onda začujem opet Stivena kako nešto mumla. Prekorno ga pogledam davši mu do znanja da nije ni vreme ni mesto da počne da soli pamet ili da pridikuje.
Stiven: ,,Ne razumem samo jedno.. kako on može da bude toliko miran?".
Čudio se.. pa i ja bih se čudio da ne znam taj odgovor. Naslonim se na sedište te krenem da posmatram nebo koje je bilo svetlo plave boje. Bio je danas lep dan, lep prizor za raditi posao koji volim, ali sudbina je imala drugačije planove. Sudbina uvek mora sve da pokvari.
Ja: ,,To samo govori koliko ga poznaješ Stivene".
Nonšalanto progovorim te zatvorim očne kapke dozivajući san. San kao i svakog puta nije došao. Bezuspešan pokušaj da dozivam san je samo promakao.
Ja: ,,Koliko je teško kada ne možeš da spavaš, a treba ti barem pola sata odmora i odmaranje mozga".
Tada Stiven progovori opet nešto što me uopšte nije radovalo i davalo mi snagu da preguram ovaj let i da mu pokažem svoj talenat za razbijanje lica.
Stiven: ,,Čekaj, pa ti imaš mozak? I koristiš ga?". Ja: ,,Sada ako te ne raspalim kroz ove prozore među oblake, neću nikad".
Prošištam to kroz zube dovoljno da on shvati da sam miran i ozbiljan. No, on to nije uzimao za ozbiljno samo je još gore napravio da me iznervira.
Stiven: ,,Dragi Bože, spašavaj me i sačuvaj moju glavu kao i moj život jer ovaj Teo ne zna šta govori".
Mogao sam da ga zamislim kako je to na "smešan" način govorio i prislonio ubrzo i ruku na stranu srca te je šokirano uzdahnuo. Nisam imao vremena da se opirem sa njim, ali morao sam na neki način da mu dokažem da se ne šalim.
Ja: ,,Stivene, ti očigledno ne znaš sa kime se kačiš". Stiven: ,,Barem sam jači od tebe". Mateo: ,,A ja sam pametniji od tebe, pa ćutim i ne pričam sa Teom. Gledaj ispred sebe ili zaspi jer kako ste krenuli daleko ćete stići samo ne do Njujorka".
Jasno mi je bilo zacrtano u glavi šta je mislio pod time te nisam želeo da se mešam, a niti da produžavam razgovor.
Stiven: ,,Ne kačim se da njime samo kažem". Željko: ,,Ako vi znate oko čega se sada upravo svađate, to bi bilo dobro".
Napravim neku uvredljivu facu te mu se drsko obratim. Neverovatno je to koliki sam narcis i obožavam sebe.
Ja: ,,Ne znam da li sam te išta pitao da se ubaciš u raspravu između Stivena i mene".
Podignem jednu obrvu upitno te pomerim ramena, a onda okrenem glavu napred kako bih proučavao Željkov izraz lica.
Željko: ,,Samo sam rekao ono što sam primetio, nemojte me shvatiti ukrivo". Petar: ,,E ajde dosta, stvarno preterate svaku moguću granicu".
Nakon toga smo svi zaćutali i gledali nebo.
Ubrzo nakon pola sata sam i zaspao sanjajući neke nedifinisane snove koje sam im ubrzo ispričao, a oni se smejali.
Ja: ,,Sanjao sam kako jašem delfina!".
Uzviknem radosno te se svi zasmeju u isti glas.
Stiven: ,,Jel bilo muško ili žensko?". Ja: ,,Otkud znam". Stiven: ,,Jahao si delfina, a ne znaš kojeg je pola bio". Ja: ,,Pa nisam ga gledao između repa pa da znam. Svašta Stivene!". Petar: ,,To je jako dobar znak". Ja: ,,Kakav?". Stiven: ,,To je znak da treba da ideš da se lečiš".
Zakikoće se te mu ne ostanem dužan nego mu brzo uzvratim.
Ja: ,,Naravno, posle tebe druže".
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
