Nepoznati broj 📞

- 60.Deo -

Aksentije je pogledom ispratio Antoniu dok je ona bila ubeđena da je u tom pogledu bilo sažaljenja i tuge. Nije je ni čudilo jer su svi oko nje od juče bili na nogama i stalno primali vesti od neprijatelja.
Samo jedno nije znala.

Taj neprijatelj je opasno bio blizu i samo je sačekao da napravi svoj prvi korak.
Prvi korak do tragedije koja će je zadesiti.
Prvi korak koji će svima njima uskoro promeniti živote.
A nije ni slutila da je taj dan uskoro veoma blizu i da samo čeka da pokuca na vratima i da donese još veću bol i prazninu.

Sklonila je kosu sa očiju te je kosu rasplela u pletenicu dok je skuvala sebi čaj. Kišno veče je za Antoniu predstavljalo samo jedno. Uvlačenje u krevet, zatim gledanje par epizoda njenih najdražih turskih serija i na kraju čitanje neke knjige od nekih njenih omiljenih pisaca. Ispustila je dugi uzdah kada je ugledala da je zove Nepoznati broj te nije ni nameravala da se javi. Naprosto ko god da je taj momak ili ta osoba prestaće kada shvati da nije poželjna i da je skroz dosadila. Sipala je sebi čaj u njenoj omiljenoj šolji koju je usput kupila sve dok nije stigla do hotela te otišla u sobi gde se uvukla u krevet i namestila šolju pored sebe. Otvorila je lap top i počela razgledavati društvene mreže gde joj je neko pisao poruku na Viberu. Ušla je u aplikaciju i ne želevši da odgovori Petru na poruku tiho je zacvilila i ušla u poruku neraspoloženo odgovorivši na njegovo pitanje kako je u Njujorku i da li je pokisla.

–        ,,Ne znam šta izvodiš, ovde jeste tmurno vreme, ali veoma lepo. I reci šefu da imam nešto jako važno da popričam sa njim jer se Aksentije ni od kuda pojavio".

Poslala je pomalo dugačku poruku, ali dovoljno jasnu kako bi svako znao da se ovde stvari dešavaju čudno. I pomalo sumnjivo. I dalje je bila ubeđena da nije smela da mu veruje. Džabe to što se znaju dugi niz godina kada on sakriva svoje misli u svojoj glavi. Džabe to što je bio na njihovoj strani kada je prešao na ovoj drugoj strani. Ubrzo je ekran zatreperio te se začula kratka vibracija najavivši da je poruka stigla.

–        ,,Aksentije? Šef ga je poslao da ti javi, znamo da radi protiv nas, ali moramo imati neke konflikte i neke veze preko nekih agenata kako bi bili sigurni da si dobro".

Odmahnula je nervozno glavom te mu uzvratila odgovor sasvim strpljiva i željna svih odgovora na njeno postavljeno pitanje.

–        ,,Ne sviđa mi se što ga je njega baš šef poslao. Oboje znate da sam imala loše iskustvo sa njim dok smo radili iako je bio najbolji agent. Zamalo da me ubije na zadacima koje sam radila sa njim".

Aksentije je mračan.
Veoma i potpuno mračna osoba koja nikome ne dopušta da sazna šta se krije iza ledenog osmeha i zaleđenog lica koje bi svako dete preplašilo i koje bi pobeglo.

–        ,,Antonia ne drami! Neće ti ništa uraditi! On nije jedan od onih koji žele da te ubiju, samo je tu da te obaveštava na vreme. Uostalom, on uskoro odlazi i nećeš ga više videti".

Zagrizla je donju usnu dok je popila gutljaj čaja i nastavljala da odgovara Petru na poruke. Činilo joj se da koliko god ona bila razumna, Petar će uvek biti jedan od onih nerazumnih momaka. Nikada je neće shvatiti za ozbiljno iako je stvarno ozbiljna situacija.

–        ,,Ti mali kada budem došla tamo u Novi Sad pokazaću ja tebi kako ga više neću videti. Ima da mi se zakači za vrat prokleto i neće me puštati dok ne dobije ono što želi".

Umalo se nije zagricnula čajem na sledeću Petrovu poruku gde je on jasno stavio do znanja ono što je želeo.

–        ,,Pa tebi seks na jednu noć kao ni njemu ne bi bio dovoljan. Ma šta želiš više od njega on je mlad, lep, iskusan, plodan, neophodan. San svake devojke".

San?
Aksentije je san?
Kome je on san?

Prodrugljivo je upitala samu sebe te prevrnula očima objašnjavajući Petru da to nije nikakva šala.

–        ,,Znači po tvome, ako me siluje, tebe da tužim i da te odrobijam na par godina?".

Čvrst stav i primeran karakter je zatreptao Antoniim srcem i licem.

–        ,,Ja se tu ne mešam. Samo sam rekao da će on ubrzo zbrisati i da ćeš ostati sama, prazne glave".

Začkiljila je očima dok se bes u njoj nagomilao.

–        ,,Ne mogu da mu verujem. Ne smem da mu verujem. Ko zna koliko on ima informacija sa sve strane pa ih iskorišćava".

Tapkala je prstima i shvatila je da uživa u tom blagom pritiskanju dugmića na tastaturi koji imaju svoj zvuk kada god neko slovo dodirne.

–        ,,Antonia! Neće te sigurno negde oteti i zavezati u žbunju, a onda naskočiti na tebe kao zec. Prekini da budeš negativna u takvim situacijama gde treba da trezveno razmišljaš glavom".

Zatvorila je očne kapke te tiho sočno opsovala. Mora da promeni temu razgovora, jer ako ovako nastavi biće drame i tužakanja šefu gde će on reći i izjadati se kako ne može da je razuveri u suprotno. Pa sigurno joj je još to falilo.

–        ,,Gde je Željko? Kako je Stiven? Šta radi Teo?".

Nije ni sačekala da popije čaj kada joj je odgovorio takvom brzinom da je pomislila da je nekakav robot zasađen u njegovim prstima.

–        ,,Tri pitanja, tri razne osobe, za sve njih pitaš samo Stefana izostavljaš. Šta se uopšte desilo sa vama?".

Zagrizla je ponovo donju usnu te prsti su joj se ukočili kada je ugledala Stefanovu sliku gde je stajao prislonjen za auto sa policijskim kačketom na glavi. Srce joj je zatrperilo od tolike čežnje što je toliko daleko od njega i što je uradio ono što je uradio. Nije dopuštala suzama ni po bilo koju cenu da oboje njene obraze.

On nju nije zaslužio!
Bila je previše dobra i naklona prema njemu iako nisu ni bili zajedno, a niti su ozvaničili te poljupce kao početak njihove romanse ili veze.

–        ,,Upravo smo bili na zadatku. Ne brini se mala, neću mu reći da se dopisujem sa tobom. Ali zato ume da me prekorno pogleda i da se gadno namršti kada ja uskliknem na tvoju poruku i kada se nasmejem".

Izvila je usne u osmeh te ubrzo postala ozbiljna jer je znala da ona njega ne zanima. Ipak je to muško. Preboleo ju je još od onog dana kada ga je ostavila bez da se izvinjava. Zanemarila je to što je hteo da joj se ispriča i da joj objasni zapravo ko je bila ona plavuša. Nije želela da ga sluša.

Dođavola imala je pravo da samo prolazi pored njega i da ga više nikada u životu ne pogleda jer to nije ni zaslužio.

–        ,,Čujemo se popodne. Pošto vidiš ovde je ujutro, a ja moram da idem da odspavam"..

Prsti su je svrbeli da ga upita kako je Stefan.

–        ,,Kako je Stefan? Da li ste imali još koji zadatak?".

Znala je da će se kajati istog trenutka čim pošalje poruku. I pokajala se kada je Petar ostavio pročitanu poruku i nakon svega dva minuta odgovorio. A ta dva minuta su za nju predstavljala čekanje, čekanje i večito čekanje. Imala je osećaj kao da to čekanje neće nikada proći.

–        ,,Nije baš nešto raspoložen, ni za pričanje, a ni za šaljenje. Tako da predpostavljam da je užasno jer njegov izraz lica odaje da je nezadovoljan. Pored toga imali su sinoć neku pljačku u banci valjda koliko sam čuo, na svu sreću uspeli su da uhvate kriminalce".