Nepoznati broj 📞

- 25.Deo -

Odsečno se obratio dok je spustio šolju pored njega. Kasnije će morati da je opere i vrati je nazad.

–         ,,Imamo hitan slučaj. Dođi brzo u stanicu i nađimo se u tvojoj kancelariji".

Klimnuo je glavom kao da ga može videti te odmah ustao sa klupe i završio razgovor. Užurbanim koracima je krenuo ka stanici sve dok mu se na putu nije učinilo da je video Antoniu. Sigurno mu se učinilo.

Vratio je šolju neopranu kod devojke koja je radila te se izvinio zbog toga.

–         ,,Stvarno mi je žao, ali moraćeš ti da je opereš. Imam hitan slučaj, a kada je tako nešto u pitanju onda moram da pobegnem unutra".

Obratio joj se kroz vedar smeh dok je plavuša klimnula glavom u znaku da ga razume i uzvratila mu kratki osmeh.

Užurbanim koracima je otišao unutra i taman što je seo na fotelju neko je pokucao na vrata.

–        ,,Uđi".

Kada su se vrata otvorila ugledao je Stivena Zarića kako ulazi unutra.
Blago se osmehnuo kada je uzeo hemijsku u ruke i ugledao papire u njegovim rukama.
Biće ovo dug dan.

Antoniini koraci su odjekivali hodnikom policijske stanice dok je neprestano zevala. Svaki put je obrisala oči od umornih suza koje su se skupljale. Trudila se da izgleda što prisutnije i da ne odluta u svom svetu mašte, ali nije joj išlo za rukom.
Protrljala je oči rukama kada se slučajno saplela i umalo nije pala preko stepenica. Ali ju je nečija ruka zadržala.

–         ,,Hvala".

Kratko se obratila osobi koja je verovatno hodala iza nje i primetila je da nije spavala celu noć. Kada se susrela sa tim plavim očima boje okeana samo se trudila da ne prevrće očima u njegovom prisustvu.

–         ,,Pazi kuda hodaš. Sledeći put, kada ja ne budem bio tu, možeš poljubiti stub koji se nalazi nedaleko od tebe".

Frknula je nervozno i zabacila kosu pozadi, a onda krenula ka Stefanovoj kancelariji. Ali pre nego što je skrenula ka levoj strani ravni glas ju je zaustavio.

–         ,,Ako tražiš Stefana on nije na toj strani, nego na desnoj".

Uzdahnula je duboko kada se okrenula i sanjivim koracima ostavila Tea da misli zašto se tako ponašala skoro celi dan.

–        ,,I kako misliš onda uhvatiti te lopove ako nemaš dovoljno osoba koje bi znale šta trebaju da rade?".

Upitao je Stefan njegovog kolegu još sa fakulteta koji je sedeo i prekrštenih ruku zagledao se u pod. Stiven je izgledao kao maleno dete kojem roditelji ne žele da mu daju novac da kupi čokoladu.

–         ,,Ako si ti tako talentovan kako misliš onda da uradimo ovaj zadatak? Mogao si da uposliš nekog drugog da radi sa tobom".
–        ,,Glupav si".
–         ,,Ti si glupav".

Stefan je ostao bez reči na ovo kolebanje. Zaista mu nije trebalo da mu ovako započinje dan. Ali od ranog jutra je samo mislio na Antoniu i na njene usne te je morao da se fokusira na nešto drugo. Na bilo šta samo da nije ona.

–        ,,Neko ti kuca na vratima".

Oštro mu se obratio Stiven dok je Stefan skupio obrve. Ko bi mogao to biti?

–         ,,Slobodno".

Doviknuo je dovoljno jasno kako bi ga ta osoba sa druge strane čula.
Na prvi znak mislili su da se neko šali sa njima.
Na drugi da neko to nije čuo i da nije čuo uzvikivanje.

Već na treći su ugledali kako se vrata otvaraju. Stefan je zastao da pogleda u sitnu siluetu kako ulazi unutra i zatvara vrata za sobom. Držala je idalje ruku naslonje nakvaku. Bila je sva u bež kompletu koji su napravljeni od uske suknje do kolena i bluzice. Na desnoj ruci joj se nalazio zlatan sat. Zatvorio je oči te razmahnuo glavom par puta. Njene noge.. Bože, kada će prestati da misli o njoj pod bilo kakvim okolnostima?
Zagrizao je jezik zubima kada je otvorio oči i ugledao Stivena kako se zagledao u nju.
Udario ga je papirima preko lica i to preko stola dok ga nije opomenuo.

–        ,,Ne gledaj je! Tu smo da razgovaramo o poslu, a ne da gledaš moje radnike".

Hladan oštar bol ga je zapljusnuo po licu kada je nekako pročistio grlo. Stiven je nekako otvorio očne kapke i ruke stegnuo u pesnice. Da je mogao udario bi ga u sred lica da mu ostane modrica, ali nije želeo zbog ove devojke koja se nalazila tu u prostoriji.
Kada je shvatio da je Antonia i dalje tu samo je zaobišao sto te se pozdravio sa njom. Uhvatio joj je zglobove ruku dok je njen pogled bio pospan. Previše pospan ako se on pita.

–         ,,Šta je bilo?".

Razmahnula je glavom.

–         ,,Ne znam. Mislim da mi nije dobro i da imam preveliku temperaturu".

Slegnula je ramenima i napravila izraz nevinog lica. Stefan joj je dotakao čelo levom rukom te je smireno pogledao.

–        ,,Nemaš temperaturu. Ali idi kući i odspavaj. Barem koliko toliko da ne budeš na slučaju kojem ćemo raditi sva neuspavana".

Povukla ga je za ruku te odvukla u stranu dok je nakratko pogledala u muškarca koji sedi na fotelji i posmatra ih.

–         ,,Možeš li da me odvezeš? Kada završiš sa sastankom?".

Par sekundi ju je gledao ravno u oči. Ruke su mu se počele znojiti dok je klimnuo neprimetno glavom.

–        ,,Mogu. Čekaj me u tvojoj kancelariji. Doćiću za nekih deset minuta, ako ranije ne završim".
–         ,,Oh, hvala ti. Stvarno sam se zabrinula jer ipak ćemo noćas dežurati sa Teom, a mozak bi trebao da mi se odmara od njega. Dosta mi ga je stvarno".

Sažaljivo ju je pogledao.

–         ,,Saosećam se sa tobom".

---------------------
-  Stiven nam je malo mnogo sumnjiv od kako se pojavila Antonia, pitam li se pitam šta li se to njemu mota po glavi. 💛🤭