Nepoznati broj 📞

- 61.Deo -

Petar je razmahnuo glavom dok je jedva pokušavao da skine osmeh sa lica. Kada je završio pisanje poruka sa Antoniom i kada su poslednje poruke razmenili stavio je telefon u sako koji je imao i koji je sada izgledao delimično prašnjav i oznojen te je jedva sačekao da stigne kući i da skine sve sa sebe. Zatim posle toga da se istušira hladnom vodom koja bi i bila pomalo topla. Zabacio je glavu unazad kada je začuo Stefanove korake koji mu se približavaju. Ispravio je glavu i samo je čekao da Stefan nešto progovori. Bilo šta samo kako bi razbio ovu monotoniju između njih.

–        ,,Željko, kao ni Vaš šef ne želi da mi kaže gde je ona. Petre znam da si dobar drug sa njom i znam da ćeš i ti kriti od mene, ali molim te reci mi gde je.. umirem od nestrpljenja i želje da znam gde je ona".

Kada ga je Petar pogledao ravno u oči naježio se od tolike siline i čežnje u njegovim očima. Brzo je sklonio pogled ka putu dok je uhvatio ključeve iz džepa te počeo da se igra sa njima dok je zamišljeno govorio..

–        ,,Ne smem da ti kažem, zabranjeno mi je. Niko ne sme da sazna gde je ona".

Slegnuo je pomalo ramenima dok su se Stefanova ramena u sekundi podignula, a već u drugoj sekundi spustila.

–        ,,Znači držaćete me u neznanju jer nisam zaslužio da saznam gde mi je ona?".

Petar se protivio zbog njegovom pitanja da mu odgovori na isto. Ali razum mu je ipak rekao da opet nešto kaže.

–        ,,Nisi je ti nikako zaslužio".
–        ,,Nisam li?".

Ogorčeno je upitao te je okrenuo Petru leđa dok je koraknuo dva koraka unapred.

–        ,,Ne, nisi. I nemoj više da pitaš, sada si siguran da ti neće niko reći gde je ona".

Začuo je glasni hrapavi Stefanov smeh dok je zaobišao njegov auto i otvorio vrata.

–        ,,Ali vrlo dobro me znaš da ću pitati. Pa makar da je i u zemlju propala ima da je pronađem. Ona od mene ne može da se sakrije svi ste dobro upoznati sa time i sa mojom naravi. Ono što je moje, zauvek je moje".

Petar je zatreptao par puta te mu se sarkastično obratio dok mu je osmeh skliznuo sa usana i ponovo se pojavio.

–        ,,Ona je tvoja?".

Zgroženo ga je upitao te nastavio da mu postavlja nelogična, ali istinita pitanja.

–        ,,Antonia je tvoja? Druže da je tvoja ne bi je lagao i ne bi je prevario, tako da, molim te produži dalje i zaboravi je".

Začula se glasno lupkanje o krov automobila na što se Petar štrecnuo. Stefan je bio besan. Pobesneo je.

–        ,,Idite dovraga svi vi koji ste joj napunili glavu da sam je ja prevario".

Petar je skupio obrve te mu se obratio veoma značajnim tonom.

–        ,,Ako mi lažemo, njene oči sigurno ne lažu. Ona te je sama videla, niko od nas to nije ni video".

Razmahnuo je rukom u vazduh dok se Stefan jedva smirio. Bes je u njemu vladao. Borio se žestoko sa besom i nadao se da ništa sebi neće uraditi kada stigne kući.

–        ,,To je samo zato što ona nije sačekala da joj ispričam šta mi je ona devojka".

Skoro da je uzviknuo zadnju reč dok se tresao od besa koji se nagomilao u njemu već skoro dva dana. Zašto mu niko ne daje šansu da se objašnjava? Zašto ga svi odjednom sude i svi znaju šta je najbolje da Antonia uradi? Od kada je ona to počela da sluša druge? Zašto barem jednom u životu ne posluša svoje srce?

–        ,,Vidi Stefane, ne želim da se raspravljam sa tobom, dovoljno mi je puna glava od mojih problema".
–        ,,Znači samo ti imaš probleme, a ja nemam? Šta misliš kako je meni kada ne mogu da joj objasnim jer se ona negde sakrila? Šta misliš kako se ja iznutra raspadam komad po komad dok moje srce se slama na komadiće stakla? Šta misliš kako je meni?!".

Petar je u sebi pomislio kako se Stefan istresao na njega da će ga pustiti na miru. Ali ipak ga nije pustio.

–        ,,Svakog sata pomislim kako će se pojaviti, kako će mi potrčati u zagrljaj, izviniti mi se i napokon mi reći da mogu da joj objasnim. Šta misliš kako je mom srcu? Kako je mojoj duši koju više nemam jer ju je ona ukrala sa samo jednim osmehom i samo jednim pogledom?".

Petar je krenuo da se protivi, ali je Stefan podigao ruku u znaku da zastane i da ispriča ono što mu je na duši.

–        ,,U životu sam dosta toga izgubio, ne želim još i nju da izgubim. Ona je moja nada! Ona je moj razlog za sve! Šta misliš kako se budim ova dva jutra jer nemam volju ni za kakvim životom? Budim se jer moram, jer se nadam da ću je ugledati i videti. Budim se jer u meni imam još koliko toliko nade da ću uspeti da joj sve ispričam od prvog do poslednjeg slova".

Petru se iskazala prilika da vidi slomljenog Stefana kako plače. Muškarci ikada retko plaču, ali i kada plaču, plaču sa razlogom. Nikada bez razloga. Obrisao je suze želevši da nastavi, glas ga je izdao, ali je opet nastavio. I tada je Petar shvatio koliku ljubav Stefan gaji prema Antonii.

–        ,,Sve je ona mene pogrešno razumela jer je tako prokleto tvrdoglava. A da je samo zastala i zapitala se 'Hej, pa možda treba da ga poslušam' shvatila bi mi ko je ona devojka".

Razdrao se toliko glasno da je Petar izdahnuo i usudio se da pita. Znao je da je Stefan čekao svo ovo vreme da ga neko pita ko je bila ta devojka i da tu informaciju prosledi Antonii. U ovom slučaju Petar je za to bio strogo zaslužen.

–        ,,Čekam da mi kažeš ko je bila ta devojka. Zapravo, zanima i mene koju ćeš laž smisliti".

Gledao je u svoje posečene nokte dok je uspevao da bude budan. Jedva je gledao na oči, san ga je tražio i pojavljivao mu se ispred očiju, ali je opet bio suzdržan zbog Stefanovog bola koji nije mogao ni sa kim da podeli. U takvim situacijama našu tugu i bol delimo sa samim sobom. Tako je najlakše i najteže pobedimo.

–        ,,Prokleti bili hoćete istinu? Dobićete istinu! Amelija Kisić je moja dalja rođaka koja je došla da se pozdravi sa mnom jer je tog dana išla na aeodrom i otišla za inostranstvo! Došla je samo da se pozdravi sa svojim rođakom i da mi prepričava planove za svoju budućnost. Šta je to toliko loše da ti dođe neko blizak i razmeni sa tobom par rečenica?!" .

Znao je da od Petra neće dobiti nikakav odgovor jer ga je i pomalo ostavio u šoku. Zato je sav rasplakan ušao u svoj auto, upalio ga, izašao sa parkinga i dodao gas kako bi što pre stigao na njegovo mesto koje je daleko od svih. Samo da stigne kući i biće sve u redu! Samo da stigne u svoj dom gde će svu ovu tugu izbaciti iz sebe ispod tuša.

Petar je stajao u šoku i veoma iznenađen time Stefanovom ispovesti. Jedva je mogao da poveruje da mu se Stefan prvo izjadao, mučio muku sa bolom, a pre par sekundi se istresao na njega sa ogromnom istinom koja nije nimalo laka. Bio je u pravu Stefan, Antonia je sve to pogrešno protumačila te mu je trebalo dobrih dva minuta da dođe sebi, a isto tako i dobrih par dana ili nedelja kako bi rekao to Antonii.
Gledao je kako plavi auto odlazi i ostavlja ga u prašini dok je promrmljao samo jedno.

–        ,,Eh, moj druže kakve ti muke imaš ne bih poželeo nikome".

Odmahnuo je glavom u neverici te ušao u auto i upalio klimu kako bi barem koliko toliko rashladio auto.

–        ,,Moraćemo ovih dana hitno da popričamo. Važno je Antonia!".

Poslao joj je glasovnu poruku obuzdavajući svoj drhtavi glas.

–        ,,Samo sam čekala da mi ovo pošalješ. U redu".
Bio je njen odgovor.