Nepoznati broj 📞

- 12.Deo -

Od čega je mogla da počne?
Njegove tamne oči koje su zračile takvom nekakvom pozitivnošću i magijom koja bi svakoga oborila na nogu.

Njegove tanke usne koje su joj izgledale tako primamljive.
U nekom trenutku je stvarno imala osećaj da je mogao da je poljubi samo kada bi poželeo. Takođe je bila uverena da je i on tako mislio time što se zagledao neprimetno u njene usne.

Razmahnula je glavom i prekorila samu sebe što tako misli. Ali kada joj je rekao da će se videti uskoro i da je pored svega toga dodao i tajni agentu, znala je da joj ne preti nikakva opasnost. Ali morala je da se drži podalje od njega. Koliko god je mogla. Koliko god je trebala. Nije želela da upadne u nevolje koje bi joj preokrenule život. Dovoljno joj je bilo to što se on pojavio i u samo jednom danu preokrenuo život da nije mogla nikako da se snađe.

Zagrizla je donju usnu te je naterala samu sebe da pritisne te misli i da ustane i otvori prozor iz dnevne sobe jer je bilo previše zagušljivo.
Ali kada se ljubav pojavi u život, tada se svako promeni.

Baš kao što se i ona sama počela menjati bez problema i bez svesti o tome.

U velikom kafiću za stolom je sedeo David koji se pravio da čita novine. Kada je ugledao kako Antonia izlazi iz policijskog auta i kako je odšetala do njene zgrade. Samo se pitao dokle će se praviti naivna? Dokle će se praviti lakovernom osobom? I dokle će se družiti sa njima? Pozvao je konobara te platio račun, a onda ubrzo bacio novine na sto i krenuo. Taj momak je i dalje stojao u autu i gledao verovatno za njenim hodom.
Kada je prešao put sa takvom lakoćom i prišao autu, kucnuo je prstima po prozoru te mu privukao pažnju. Elegantni muškarac crnih očiju i crne kose ga je pogledao dok se blago osmehnuo. Da može razbio bi mu taj nos koliko mu je kidao živce. Momak je spustio prozor dok se nagnuo ka desnoj strani gde je on bio kako bi ga bolje čuo.

–        ,,Izvolite gospodine da li vam nešto treba?“.

Vidi se po njegovom naglasku da je bio radoznao što mu se David približio. Naslonio se na auto i trepnuo par puta kako bi oterao blagi povetarac koji mu je suzio oči. A zatim mu se tako dobro obratio da se divio sam sebi što ume tako da plitko, ali opasno razgovara sa ljudima.

–        ,,Zamolio bih te da se kloniš one mlade dame“.

Stefan ga je par sekundi posmatrao dok je svario tu informaciju. Protrljao je prstima čelo dok je poželeo nešto da kaže. Dođavola, reči kao da nisu želele da sarađuju sa njim. Pokušavao je da se odbrani i da objasni da on nema ništa, ama baš ništa sa Antoniom i da je sve to slučaj okolnosti, ali samo ga je popreko pogledao kao da je dao tim pogledom njemu do znanja da se stvarno drži podalje od nje i da joj se više ne približava. Stefanu je delovalo sve to veoma čudno. Do sada je sve delovalo u redu sve dok se ovaj gospodin nije pojavio.

–        ,,Ovaj.. mislim da ste pogrešno sve shvatili“.

Napokon su reči napustile njegova usta dok je to nekako pokazao rukama da između njih dvoje ništa ne postoji i ništa neće postojati.
David je primećivao da se momak trudi i da pokušava da mu objasni situaciju u kojoj se nalazio. Mada izgleda da su ga reči na neki čudan način jako opteretile i zbunjivale.

–        ,,Mislim da ne bi želeo da završiš u kanti za smeće ili da budeš obešen o prvo drvo koje budeš zadnji put video“.

Pogledao je u svoje nokte dok je počeo da još nešto izgovori. Jedan dugi trenutak je trebao kako bi Stefan shvatio da nije dobrodošao u Antoniinom društvu. Osoba koja je stajala pored njegovog auta samo je branila Antoniu i nije joj želela ništa loše.

–        ,,Vidite.. stvarno bih želeo da vam objasnim, ali..“.

Otpuhnuo je nezadovoljan ovim razgovorom. Kako da mu dokaže da stvarno ništa nije želeo da postigne time što ju je samo doveo do njenog stana? I kako da rečima opiše da nije želeo ništa loše njoj? Želeo je samo da ona bude dobro.

–        ,,Ali šta?“.

To pitanje kao da je letelo u vazduhu. Ovo je jako neprijatna situacija. Pomislio je Stefan. I ne znam kako da se rešim ovoga svega. Najbolje bi bilo da samo odem i da se pretvaram da je ne vidim kada je budem sretao.

–        ,,Neću joj se više približavati“.

Težina reči kojim je to govorio je izgledala potpuno stabilna. Ali njegovo srce nije bilo stabilno. Kao da je sve glasnije kucalo oko njega. Taj glasni šapat: ,,Nemoj to da govoriš“ ga je pratio u svaku stopu kao i u svakoj sekundi gde god bi okrenuo glavu. Taj šapat mora da prestane. Prekorio je samog sebe zbog svoje nepažnje i nedovoljne posvećenosti ljudi oko sebe. Trebao je da zna šta radi čim je saznao da je ona tajni agent. Ta činjenica mu je izgledala kao da će ga celog života proganjati.

–        ,,U redu. Nadam se da nećeš prekršiti svoje obećanje ili da ga nećeš zaboraviti?“.
–        ,,Ne brinite se, dajem vam svoju reč“.
–        ,,Dobar momak“.

Pozdravio ga je te otišao.
David je bio ponosan na sebe što više neće biti nikakve ometnje. I što će od sada Antoniu stalno morati pratiti u stopu. Kako ne bi upala u još veću glupost. I kako ne bi stigla opet sve do istog momenta gde bi opet trebao da laže za nju. Nije mu se svidela činjenica što se sve tako dešava, ali nju mora držati podalje od svih i podalje od policije.

Kada su se Stefanove misli vratile na svoje mesto i kada je shvatio šta se zapravo dešava odlučio je da napravi nešto što nikako ne bi trebao. Ali tako je jedino mogao da ostane sa njom u komunikaciji. Srce mu je nenormalno ponavljalo sve isto ime. Antonia. Oh, Bože šta još neće uraditi zbog nje? Sažaljivo je gledao u kišu koja je počela. Pokrenuo je auto i vozio se do njegove kuće. Parkirao je auto u garaži dok je utrčao unutra i dohvatio se fiksnog telefona.

-------------------
- šta li je to Stefan sada naumio? 🤷🏼‍♀️🤔