Nepoznati broj 📞

- 41.Deo -

Osmeh je razvukao od uha do uha dok se Stefan pribrao i opsovao Tea tiho u sebi. A onda je polusedeći ustao i glavu izbacio kroz prozor dok je vikao iz sve snage ljudima koji su se nalazilo na ulici tog momenta.

–         ,, Hej, ludnica. Ovde imate jednog momka koji nije sav svoj!".

Mahao je rukama na što je Stefan bio primoran da naglo zakoči kako se ne bi negde sudarili. Frknuo je ljutito, otkopčao pojas, izašao uz auta i otvorio Teova vrata. Povukao ga je za ruku i udaljio od svog auta.

–         ,,Moronu".

Teo je stajao zaćuđen Stefanovim ponašanjem. On se nikada nije tako ponašao. Barem ne dok se nije zaljubio.

–         ,,Stefane, ja tebi stvarno želim sve najbolje, ali ta mala veštica nije za tebe".
–         ,,Ma nemoj, nego je možda za tebe?".

Podrugljivo ga je upitao dok ga je odmeravao od glave do pete kao dečaka koji je napravio neki problem u školi ili koji se potukao sa komšijinom decom zbog igračke ili čokolade.

–         ,,To uopšte nisam rekao!".
–        ,,Ali si to možda želeo da kažeš?".

Teo ga je uvređeno pogledao dok je u sebi mislio da je Stefan stvarno poludeo ili skrenuo sa pameću, jer nešto od toga sigurno jeste.

–         ,,Nisam želeo ništa da kažem. Samo sam pomalo uvređen kako pričaš sa tvojim najboljim drugom, a uprkos njoj, poznajem te dobrih par godina dok te ona zna samo nedelju dana".

Napravio je krug u vazduhu sa levom rukom te se naslonio na jednu nogu.

–         ,,Ja sam tebi samo rekao ono što mi leži na duši, a morao sam da podelim sa nekim jer to u sebi ne mogu da držim".
–        ,,Ako si mislio da ću ti dati neki savet ili da imam neki savet za tebe, grdno si se prevario, druže moj. Tebi ni savet ne može da pomogne".
–        ,,Ta tema nije za ulicu!".
–         ,,Dođavola, Stefane, znam da nije za ulicu. Ti si mene sam izbacio iz auta".

Pokazao je rukom ka njegovom autu dok se Stefan smrknuo.

–         ,,Vidiš! Gubiš pamet zbog nje. Ne znaš šta si uradio malopre, a mene kriviš kako sam ja kriv".

Izvukao je usne u osmeh te mu okrenuo leđa. Nije začuo čak ni moljenje za ono što mu je uradio. Čak nije tražio ni oproštaj, ali on je vrlo dobro znao da će ga Stefan tražiti kada se najmanje bude nadao. Tako uvek bude.

–        ,,Pomutila ti je razum".

Za kraj mu je to rekao dovoljno jasno kroz zube dok se udaljavao od njega i krenuo prema stanici. Sreća je ta što nije imao puno da pešači, ali sa velikom brigom se pitao šta se to dešava sa njegovim prijateljem? Da li je stvarno ona razloga zbog toga kako se on ponaša? I da li je stvarno ona smetnja između njihovog prijateljskog odnosa? Poštuju se kao braća, a sve dok se ona nije pojavila nisu imali nikakvog problema. Nisu imali takve svađe. Nisu, sve do sada. Razmahnuo je zamišljeno glavom dok je prešao ulicu. Produžio je ka trafici i naručio dva espresa da mu se donesu u kancelariji. Danas će mu biti i onako dug dan. I previše težak.

Sve što je Stefan ikako želeo da kaže sada je bilo nemoguće. Sve ga je bolelo. Njegov najbolji prijatelj ne razume ono što on oseća prema Antonii. I to je bilo veoma, veoma grozno. Trepnuo je par puta sve dok nije popio i zadnji gutljaj kafe, a onda uzeo novine sa stola i polako počeo da ih čita. Potpuno nezadovoljan današnjim informacijama, želeo je da uzme slobodan dan. I onako nije imao nikakve šanse da sa praznim mislima hvata kriminalce ili lopove. Tresnuo je novine o sto i seo na stolicu.

Šta sada da radi?

Od ranog jutra niko mu ništa nije rekao niti ga pozdravio. Izgledalo mu je to sasvim čudno. Kao da su svi ljuti na njega.

–        ,,Stefane".

Jedna malena ruka mu je zamahnula ispred očiju dok je on glasno uzdisao, a onda fokusirao pogled na osobu koja je stajala ispred njega. Podigao je obrve te se široko osmehnuo.

–        ,,Antonia".

Uzvratila mu je kratki osmeh.

–        ,,Zovem te već dugih pet minuta sa vrata, ali vidim da si se zamislio te sam morala da uđem unutra kako bi primetio moje prisustvo".

Pročisto je grlo vrlo oprezno te je ustao naglo sa fotelje ne znajući šta da radi niti kako da se ponaša kada je ona tu. Sigurno neće pokazati svoju zaljubljenost prema njoj, bar ne još. A nema ni dosta vremena od kada je priznao sam sebi da ju je na jako čudan način zavoleo. I to je želeo da pokrije. Kako god je umeo i znao.

–         ,,Ah, malo su mi misli odlutale na sve strane".

Klimnula je glavom kao da ga razume. Pa kako ga i ne bi razumela. I ona je sigurno bila u tako sličnoj situaciji.

–         ,,Razumem, ali na poslu i ne bi baš trebao da se tako ponašaš i da ti misli pobegnu".

Stavio je ruke u džepove potpuno uznemiren i postiđen što ga ona, kao prva ženska osoba, kritikuje. Nikada nije doživeo kritiku, pogotovo ne od suprotnog pola. Primetio je odmah i neke papire u njenim rukama. Sjajno, još papira i samo papira. I puno slučajeva na kojima mora da se posveti i da radi.

–        ,,A to je?".

Pokazao je glavom ka njenim rukama te ga je ona prvo zbunjeno posmatrala, a onda odmah i shvatila šta je želeo da pita. Mrzelo ga je da objašnjava šta je želeo da kaže.

–        ,,A ovi papiri su novi slučajevi. Dobila sam zahtev da ih radim sa tobom".

Oči su mu smekšale te je Antonia osetila kako joj se topi srce od nečega što se nalazilo u tim tamnim očima. Poslušala je na kratko srce, ali ono je toliko kucalo jako da ga nije čula šta je želelo da kaže.

–        ,,Kako je to samo lepo čuti. Raditi sa osobom koja je jako zanimljiva i koju branim od Tea koji ne sme da je dira".
–        ,,Ne spominji mi ga, molim te".

Iz njenih očiju su sevale varnice dok je on podigao ruke kao da se predaje te se nevino osmehnuo. Ispružio je ruke, očekavši da će mu ona pružiti svoju, ali se blago ispalio.