Nepoznati broj 📞

- 06.Deo -

Izdahnuo je duboko dok je to govorio i gledao je ka prozoru. Dan je bio pomalo vetrovit, ali dovoljno je bio sunčan kako bi ljudi krenuli da oblače letnje stvari po ovom prolećnom vremenu. Radovala se letu, ali tada nije ni znala šta bi moglo sve da joj se desi u tom dobu.

–        ,,Bila sam ponosna na sebe što sam pronašla najprostiju stvar koju oni nisu“.

Njen zamišljen govor ga je pomalo zabavio. I postavljao je sebi pitanja šta ona to misli sada u ovom trenutku? Da li je uopšte uključena u ovaj razgovor ili samo mehanički odgovara?

–        ,,Ujedno si se odala da si tajni agent, draga“.

Popreko ju je pogledao, a sve što je ona videla u tom pogledu je bila oštrina od koje joj se svaka dlačica na telu podizala. Telo joj se celo naježilo. Želela je da progovori nešto, da još nešto doda kako bi mu dokazala da to nije istina, ali setila se rečenica koje je govorila kada je otključavala fioku ispod stola. Zagrizla je neprimetno donju usnu, a nemir u njoj ju je na sve strane dotakao. Da je mogla da viče na sebe što je tako nepromišljeno govorila, vikala bi. Ali trenutno nije sama i ne bi mogla tek tako lako da se ponaša u trenutku nemira.

–        ,,Očekujem od tebe da pripaziš šta govoriš ubuduće. Uostalom, biće mi žao da ti dajem otkaz, a jedna si od najboljih među najboljima koja radi svoj posao što bolje može“.

Otkaz.. ta rečenica joj nije davala mira ceo jedan minut. Dobiće otkaz ako bude tako opet postupila? Naravno da hoće, pa nije ona posebna vrsta osobe koja će zauvek tu ostati iako bi napravila milion grešaka. Ustala je sa fotelje uzela svoju crnu torbu i krenula ka vratima. Taman što je krenula da ih otvori, čula je pomalo grubi glas koji u ovom momentu uopšte nije prijao njenim ušima.

–        ,,Još jedna greška i bićeš prinuđena da se rastaneš sa poslom“.

Zadržala je pogled ka njemu i klimnula glavom. U ovoj prostoriji je bili dovoljno kako bi osetila i saznala da nosi težinu na grudima i kako bi dala sebi do znanja da nije sve tako savršeno kao što bi joj se i činilo. Krenula je niz hodnik ujedno se pozdravljajući sa kolegama sa kojima bi ponekada u nedeljama imala saradnju.

–        ,,Vratila se gospođica neustrašiva“.

Glasan odjek smeha se začuo oko nje dok je uputila hladan, ali nadmeni osmeh svojoj suparnici koja je želela da bude kao ona. Podigla je glavu i sasvim tiho izašla iz zgrade u kojoj se pre par minuta osećala tako nesrećno ranjivom i nestabilnom. Jedva je čekala da uđe u svoj auto i prizna sebi jednu reč. Reč koju je non stop vrtela u glavi.

Razočarana je u samu sebe i to previše. Razočarana je jer nije mogla u tom momentu da drži jezik za zubima. Lupkala je vrhovima prstiju po volanu koji je držala. Udahnula je i izdahnula par puta svesna svih mogućnosti koje bi imala kada bi pripazila na svaki njen korak ubuduće. Ne sluti ni na šta dobro. Ali mora da se sakriva od njih koliko god može.

Nije bila ona kriva što ju je pozvao kolega kako bi otkrili gde se nalaze ti prokleti papiri.

Ujedno možda je i bila kriva. Mogla je samo da mu daje negativan odgovor i obavesti ga da radi na nekom drugom slučaju te da nema vremena da se pozabavi sa tim stvarima.

Mogla je, ali nije.
I jedno su mogućnosti, a drugo je stvarnost.
A ovo je bila gorka i strašna stvarnost koju nije želela da proživljava.

Nakon dobrih dvadeset minuta kojih je provela u autu uputila se ka pekari kako bi nešto prezalogajila. Vozila se tim širokim ulicama Novog Sada i divila se koliko je sve tako divno za gledanje. Cveće je polako počelo da cveta dok su drveća počela da imaju svoje roze pupoljke. Divan je prizor gledati sve što je u rastu cvetanja. Svako proleće donosi neku novu nadu za život i neke nove snove kao i želje. Želje koje se nisu ispunjavale prošle godine, ispuniće se ove. Snovi koji se nisu ostvarili prošle godine, ove godine će sigurno.

Proleće uvek donosi harmoniju, mir, radost tu neku prijatnu atmosferu. Miris prolećnog vazduha je tako prijatan kao i svaki novi dan koji dolazi. Proleće bi uvek dokazalo posle teške zime da je sve u redu i da svako ima novo poglavlje da počne pre nego što se završi. Zakočila je auto odjednom tako naglo da je pomislila da će ostati mrtva na licu mesta. Glasno je cvokotala zubima kada je ugledala momka plave kose i plavih očiju kako sedi za volanom i besno je posmatra. Pa zadaviće ga golim rukama čim joj priđe. Znala je da će to uraditi kada je izašao iz svog auta, prišao njenom, otvorio vrata sa tolikim besom, odvezao joj je pojas i naglo je povukao napolje.

Ma odakle njemu hrabrosti da ovako nešto uradi nepromišljeno? Odakle njemu ponosa da se tako ponaša prema njoj?

Počela je da ga čupa za kosu dok su se ljudi oko njih pitali da li su oni ljubavni par koji su na ivici razvoda ili su oni stari prijatelji koji se dugo nisu videli. Uhvatio ju je spremno za ruke i približavao ka sebi dok se ona migoljila i počela da ga opsuje na sav glas.

–        ,,Ma da li si ti normalna? Mogla si da me ubiješ tek tako lako!“.

Dovoljna je bila njegova iznerviranost u glasu kako bi i njoj podigao živce i napravio je da besni nasred ulice.

–        ,,Pa dečko tebi trebaju naočare! Zašto si dođavola parkirao auto na sred puta, ludaku!“.

Zarežala je tiho dok ga je idalje odgurivala od sebe. Ne želi da je dotakne. Ne želi da oseća dodir njegovih ruku na sebi. Ne želi njega uopšte pored sebe.

–        ,,Nisam ja kriv što ti nemaš pojma da voziš! Kako bih te sad zadavio da mogu!“.

Izmlatarao je rukama te je primetio da se ona smirila. Pustio joj je ruke vidno besan i ljut što danas svako ima vozačku dozvolu. Ali u sledećoj sekundi je osetio jak bol na levom obrazu. Odvojio je gornju usnu od donje te je okrenuo glavu ka njoj šokirano.

Ma da li ga je ona to upravo ošamarila? Ma kako sme tako da se ponaša?

–        ,,Slušaj, ti..“.
–        ,,Kao prvo imam ja svoje ime i prezime, kao drugo ajde počni da pričaš nešto i ne gine ti da uskoro odeš na sud ako te budem prijavila“.

------------------
- ah, a tu je i pitanje.. šta bih ja bez drama? 🥰
- uživajte mi, uskoro nameravam da se dvostruko aktiviram i da izbacujem svaki dan nastavke. 😁