Nepoznati broj 📞

- 89.Deo -

Antonia je mrzovoljno ustala iz kreveta te glasno zevnula kada je začula zvono na vratima. Kroz uspavane oči je išla kroz sobu i kada je stigla do vrata zvono se ponovo oglasilo. Samo kada bi znala ko je ta osoba ubila bi je od batina i od pridika kako ne voli niko da je budi u sred najlepšeg sna. Obukla je ogrtač i uzela plišane papuče koje su je grejale na bosim nogama te otvorila vrata.
Na vratima je ugledala..
Odmah se razbudila kada je ugledala Tea kako joj maše papirom ispred njenih očiju. Bes je isijavo iz nje te je dohvatila papir, a onda glasno prošištala kroz zube dok ga je proklinjala kako nije normalan i kako je spreman da ode pravo za ludnicu ili za psihijatriju.

- ,,Posle tebe, draga Antonia".

Gledala je u papir gde je bilo ispisano ime Stefana te skupila obrve začuđeno. Kada je pogledala Tea on je već krenuo da ode.

- ,,Šta je ovo?".

Upitala ga je sve dok pogledom nije prešla preko celog dvorištva i nedaleko od njene ograde ugledala mušku siluetu kako stoji prislonjena uz ogradu.
Znači došao je..
I zbog čega sedi tamo?
Zašto ne želi da joj se približi?
Da li ga je povredila nekim njenim neskrivenim postupkom?

- ,,Samo pročitaj Antonia, sve će ti biti jasno. Tako mi je Stefan rekao".

Odmahnula je glavom dok je izašla napolje, a bela mesečina ju je osvetlila.
Stefan je iz ne tako daleke daljine posmatrao u toj spavaćici i već je razmišljao šta bi mogao da joj uradi.
Pritiskao je misli nesvesno sve dok mu se Teo nije približio i zagrizao usne u ravnu crtu.

- ,,Mogu li sada da odem? Moja misija je završena ovde".

Klimanjem glave Stefan je odobrio Teu da ode.

- ,,Idi, nisi mi više potreban".

Teo je skoro zajaukao kada je prošao pored Stefana i nešto kratko promrmljao.

- ,,Ah, kada bi tako bilo i na poslu".

Nije ga prokomentarisao.. ali je znao da Teo ume nekada da pretera.
Nastavio je da gleda u Antoniu koja je brisala suze i čitala pismo.
Sada sledi onaj najgori deo.
Deo gde će ona čitati njegovu mračnu tajnu koju je sakrivao godinu dana.
I nadao se samo da ga neće šutnuti i da neće uraditi to da ga izbriše iz njenog života.
To bi ga baš jako zabolelo.
I to bi bilo previše za njega

Kada je Antonia stigla do samog kraja gde je Stefan priznao njegovu tajnu ništa je više nije zabolelo kao njegovo priznanje da je to bio on.
Šmrcnula je te kada su joj usne zadrhtale samo je ispustila bolan tihi izdah. Očekivala je da će raširiti ruke kada bude pogledala u njegovom pravcu, ali glupa očekivanja.. nije to uradio.
Previše se nadala za nekoga da će to da uradi baš kao što je on.
Ispustila je papir na hladni beton te nesigurnim koracima krenula ka njemu.
Znala je da šta god bude sada bilo i šta god se bude desilo biće njena uspomena za ceo život.
Samo da je ne ostavi.
Čežnjivo je gledala u njegove oči i opet pomislila isto ono što i malopre.
Samo nemoj da me ostaviš.
Stiskala je pesnice te otvorila vrata kapije.

- ,,Znaš.. to si mogao i pre da mi kažeš".

Na njegovom licu je proleteo maleni sneni osmeh.

- ,,Ali nisam želeo".

Progutala je knedlu.

- ,,Zašto?".

Pogled joj je odlutao u daljini dok je zatvarala vrata za sobom.

- ,,Zato što onda ne bih bio toliko srećan kada bih ti čuo glas pre nego što bih zaspao".

- ,,Nisi pijan zar ne?".

Pokazao je rukama ka sebi.

- ,,Zar izgledam tako?".

- ,,Ne, ne izgledaš. Mogao si prosto da me pitaš da ti dajem moj broj telefona".

- ,,Ali nisam to uradio, želeo sam da to ipak bude ovako".

Počela je gordo da se smeje.
Zaboleo ga je njen osmeh.
Šta li ona sve to krije iza te lažne maske?
Šta li je sve to sakrila iza njenog neiskrenog lažnog osmeha?

- ,,Svejedno, izgledalo bi ti onda veoma savršeno kada bi stigao u zatvoru".

- ,,Posle onolikih pretnji bio sam siguran da si me već i prijavila".

Prasnuli su oboje u smeh sve dok mu Antonia nije odgovorila na njegovo nedorečeno pitanje.

- ,,Nisam ljuta na tebe".

- ,,Nisi?".

- ,,Nemam razloga da budem. Samo si želeo da budeš anoniman i to je sve".

- ,,Znači ipak imam sreće sa tobom".

Zaćutali su.
I tada je tišina preuzela svoju ulogu.

Ovog puta nije imao kuda. Morao je to da joj kaže. Morao je da izbaci te reči iz sebe ma koliko ih dugo sakrivao u sebi. Vreme je došlo da isplove na površinu i da njene uši čuju njih. Dvoumio se već dugo vremena oko toga. I znao je da je došlo pravo vreme za to. A nije želeo da spomene koliko je samo noćima maštao kako to da joj kaže. I sada kada je ona sama napokon shvatila da je on bio taj koji ju je zvao uzastopno i danima i noćima kada je ona bila odsutna od kuće, morao je da to prizna. Nije se ljutila što mu je to veoma bilo čudno. Jer da je neka druga na njenom mestu, odmah bi podigla zidove oko svog srca i nastavila dalje ostavljajući njega za njom. A ona.. ona nije bila neka druga. Ona je bila svoja. Ona je bila Antonia. Ona je znala tačno šta želi i koliko želi.

- ,,Znaš šta bih najviše želeo od svega?".

Izdahnula je kada je začula njegovo pitanje. U njenoj glavi su se rojila mnoga pitanja, a nijedno nije bilo ono koje je očekivala da će dobiti. Nije stajala ponosno. Nije bila srećna što je saznala da je to bio on, da ju je on zvao bez prekida, da joj je kroz šapat uputio najmilije reči. Jednom rečju, nije želela da prizna da je to on. Ali nije mogla da ispravi sve to, na kraju krajeva to jeste bio on. I morala je da se pomiri sa time.

- ,,Šta?".

Sagnula je glavu gledajući u zelenu travu dok su oko njih zujali razni insekti. Od kada se preselila u svoju novu kuću za koju je skupila dosta novca u prethodnih dve godine, bila je srećna što je imala nešto što je njeno. Ionako to će nekada napustiti, ako se bude udala. Ali uvek će je održavati.

- ,,Da budeš srećna".

Bilo je malo reči koje bi sada rekla. I koje bi prevalila preko usana. Ali nije uspela. Zagrizla je donju usnu ne sačekavši ga te mu je odmah priznala istinu.

- ,,I ja bih isto to želela za tebe".

Naslonila se na ogradu i prebacila kosu sa jedne strane na drugu. Pogledala je oko sebe i primetila je da nema Tea. Sigurno se izgubio. Opasnost od svega je prošla pre nekoliko dana dok se nije vratila. Opasnosti više nema. Sada u ovom trenutku postoje njih dvoje.

- ,,Ali ja već jesam pronašao svoju sreću".

Upravo je želela da sazna ko je to. Da li je on imao već neku drugu? Da li je celo vreme izmaštala kako će samo nju čekati? Da li je vredelo sve ono od malopre kada je gađala Tea samo zato što je mislila da je laže?

- ,,Stvarno?".

Na ivici suza je upitala, a onda je shvatila da joj se plače. Neće zaplakati pred njim. Ne u ovom momentu. Možda je ovaj momenat bitan. Možda je ovaj momenat samo jedan od onih zbog kojih se nadala da će biti lepši.

- ,,Da".

Ugledala ga je kako klima glavom i opkoljuje je rukama tako što je jednu stavio sa jedne strane na ogradu, kao i drugu. I sada kada bi poželela da pobegne nije mogla. Zarobio ju je.