Nepoznati broj 📞

- 90.Deo -

- ,,Mogu li onda da znam ko je to?".

Pogledala je prema nebu samo kako se ne bi zagledala u njegove tamne oči. Zapravo, koliko su njegove oči slične noćima koje prolaze. Bile su tamne. Toliko tamne da se nisu mogle prepoznati gde su zenice.

- ,,To si ti Antonia. Ti si moja sreća".

Odjednom joj je zastao dah. Zatreptala je par puta dok je on približio palac na njen obraz i obrisao zalutalu suzu.
Ona je upravo plakala.
Ali zašto je plakala?
Nije imala povoda zašto da plače i nije imala razloga. Zaustio je da nešto kaže, da je upita, ali ga je ona preduhitrila.

- ,,Molim?".

Nakrivio je glavu te je tako time mogla da zna da je spojio obrve u čuđenju.
Stefana je u grudima nešto stezalo, ali nije dao prilike da sazna šta je to.
Možda bol zbog ljubavi. Ili zato što je tako naglo odreagovala?

- ,,Moram li da ponovim to od malopre?".

Krenula je nešto da govori. Krenula je, ali je zastala. I sada je izgubio priliku da sazna šta je želela da kaže. Ili možda ipak nije jer ga je pogledala ravno u oči.

- ,,Gde je Teo?".

Začkiljio je očima, a onda nije prošao ni sekund dok nije posumnjao na njega. Šta li je sada uradio?

- ,,Šta sada sa njim? On je potpuno nebitan u našoj priči".

Zastala je na trenutak i ugledala je Tea iza drveta. Krenula je ka njemu, ali ju je Stefan uhvatio i zadržao dok se ona migoljila.

- ,,Zadaviću ga! Ubiću sve u njemu! Pa kako je tako odvratan. Neće mu se pisati dobro kada ga uhvatim! Teo, vidim te odavde. Smesta dolazi ovamo. Odmah!".

Vrištala je dok joj se kosa po licu smestila i tako ostala. Njegov čvrsti stisak ruke joj nije dao da uradi neku glupost. Disala je toliko duboko da je Stefan začuo da je zacvokotala zubima. Bila je ljuta i previše besna.

- ,,Bezobrazniče jedan! Ma ti si kreten! Ostaće od tebe samo odeća kada te budem spalila na lomači kao što su ljudi pre sto godina tako radili".

Bilo je dovoljno da Stefan razume njen bes. Odjednom mu se smrknulo lice i izgledao je kao ris.

- ,,Stani, Antonia!".

Prodrmao ju je dok se ona idalje nastavila otimati. Teu neće biti spasa kada ga se bude dočepala. I kada ga bude imala u svojim rukama.

- ,,Pusti me! Ubiću ga, da li mu je jasno?! Idiot jedan glupi".

Piskala je svim glasom te Stefan nije imao šta drugo da učini sem da im spoji usne. Uradio je to veoma vešto i brzo da se Antonia zapitala kako je stigla unutra da bude u svojoj kući. Stresla je ramena kada je osetila njegove ruke kako se bore sa njenim tankim dukserom.

- ,,Ne. Stefane ne".

Odmahnula je glavom na što je on nemirno posmatrao.

- ,,Zašto ne? Obećala si se nekom drugom?".

Lupila se po čelu te prasnula u smeh.

- ,,Ne. Obećana jesam, ali tebi. Ali ne možemo to sada da radimo".

Stidljivo je oborila glavu i nije želela da mu kaže zašto. Nije mogla.

- ,,Zašto?".

Znala je da će slediti takvo pitanje, ali nije odmah mogla da zna kada će biti postavljeno. Pomalo se plašila njegove reakcije, ali morala je sebi da prizna da mora kad tad to da mu kaže.

- ,,Ne možemo to da radimo pre braka".

Stisla je usne u ravnu crtu i u momentu se začula samo tišina.
Tišina je jako bila neprijatna.
Nije znala šta je mislio njoj.
Barem se nadala da se nije tako osramotila što mu je barem nekako dala do znanja da to do sada nije radila.

- ,,Želiš da mi kažeš da to nisi do sada radila?".

Klimnula je glavom i opet je osetila nalet suza. Koliko nekada suze ne mogu da se istrpe i ne mogu da budu tihe. Kao ni neprimetne.

- ,,Dušo moja, pa to nije za sramotu. Ti samo čuvaš svoju čednost".

Prišao joj je, a onda je obgrli rukama oko struka. Poljubio ju je u čelo i šaputao najlepše reči od kojih je ona porumenela.

- ,,Ali od mene ćeš dobiti obećanje da te neće boleti kada me budeš imala".

- ,,Misliš?".

Iskra u očima ju je zabljesnula na sekundu.

- ,,Ne mislim, nego znam. Potrudiću se".

- ,,Ne buniš se?".

Upitala je iskreno.

- ,,Oko čega bih se bunio?".

Uzvratio joj je radoznalo pitanje.

- ,,Što nisam pristala da spavam sa tobom".

Voleo je tu njenu iskrenost. Tada je znao da je mnogo ozbiljnija devojka nego što se čini.

- ,,Dušo, nemam za šta da bunim. Kada budeš bila spremna, pa makar i u braku, tada ćemo to raditi".

Poljubio ju je ponovo u čelo ujedno izdahnuvši zadnje reči te večeri.

- ,,A ja ću se truditi da ne mislim toliko o tome i biću strpljiv".

Zasmejala se onako kako ona ume.
I on se zasmejao za njom.