Kada nekoga upoznajemo na jako čudan splet okolnosti često budemo zainteresovani za prošlost te osobe. I onda se mučimo danima, ponekada i nedeljama kako bi sakupljali i saznali što više informacija koje nas zanimaju. Uprkos svemu tome javljaju nam...
Njen izraz lica koji je postao odjednom beo samo me je razbesneo. Kleknula je na kolena te stavila ruke preko ušiju dok su joj se kapljice suza stvarale u očima i polako klizile na obrazima. Nisam zvao nikoga. Nisam nikoga želeo da pozovem. Nisam to uradio. Jer sam znao da je sve ovo laž. Da je ovo namerno uradila.
Antonia: ,,Stefane"..
Čupala je pramenove kose dok sam se ja sarkastično osmehnuo. Još jedna gluma u nizu.
Ja: ,,Neću ti pomoći. Znam da glumiš, a gluma ti je loša strana mala".
Drhtala je. Jecala je moje ime dok sam ćutao. Ne želim to da uradim. Želim da vidi i da oseti kako je meni bilo u zadnjih par meseci. Toliko laži se nakupilo da nisam mogao trezveno da razmišljam. Okrenuo sam joj leđa dok je ona histerisala te sam zatvorio vrata za sobom. Izdahnuo sam i poželeo da se ovo nije desilo. Bilo je previše za mene i za moje oči koje su gledale tako lažnu i jeftinu glumu. Kada sam napravio prvi korak začuo sam vrisak.
Njen vrisak.
Okrenem glavu te otrčim u njenu sobu dok sam je ugledao kako razbija sve oko nje. Tada sam znao da sam pogrešno procenio nju.
Bila je u bunilu. Stanje šoka joj se povratilo, a njeno normalno stanje se pogoršalo. Pre nego što sam je uhvatio svojim snažnim rukama pozovem doktore niz hodnik koji su došli nakom svega nepunih trideset sekundi.
Ja: ,,Tu sam. Ne dajem te nikome. Ti si samo moja".
Šapnem joj na uho smirivajući je, ali koliko god to radio znao sam da je ne mogu skroz smiriti. Kada su doktori došli izbacili su me iz sobe dok sam posmatrao kroz prozor kako su je držali za obe ruke i dali joj vakcinu za spavanje. Sklopim očne kapke dopuštajući suzama da opet pokvase moje lice. Nikad neću sebi oprostiti što joj nisam poverovao. Zaustavim doktora koji je žurio do druge pacijentske sobe te me on oštro pogleda.
Doktor: ,,Šta ste joj uradili unutra?". Ja: ,,Ništa".
Izgubljen sam. Totalno izgubljen.
Doktor: ,,Kako ništa?! Da je niste možda uznemirili?! Rekao sam vam da je pazite i da ne reagujete tako prokleto burno! Odakle vama pravo da uznemiravate pacijenta koji je u kritičnoj fazi!". Ja: ,,Kakva faza?!".
Ovog puta sam ja vikao na njega dok me je on šokirano pogledao.
Doktor: ,,Pa vi ne znate?". Ja: ,,Šta ne znam? Šta bih trebao da znam?". Doktor: ,,Antonia se još uvek nije oporavila kako treba. Želela je da vas iznenadi tokom ovog dana kada je odlučila da vam pokaže da je progledala i da je mogla da hoda. To je bilo iznenađenje. Nije valjda da ste misli da laže?". Ja: ,,Nisam mogao da joj verujem. Plašio sam se same pomisli da me je lagala svo ovo vreme i iskorišćavala kako bi dobila pažnju". Doktor: ,,Kako vas nije sram?! Odakle vama pravo da to mislite?! Još jednom li vas budem video kako se motate oko nje rećiću stražarima ili obezbeđenju da vas izbace napolje". Ja: ,,Antonia je moja devojka".
I to je tako delovalo kao da sam pričao u prazno.
Doktor: ,,E pa više nije dokle god je u ovoj bolnici".
Prošetao je pored mene dok sam mu ja brojao korake.
Kako? Zašto? Šta sam to pogrešno uradio? Zašto sam joj ovo uradio? Hoće li mi ikada oprostiti?
- Antonia Jelić -
Mnoštvo aparata se opet nalazilo oko mene dok sam jedva povratila dah i vratila se nazad u živi svet bez košmara i napada panike. Svaki deo tela čak i onaj najmanji me je boleo na sam dodir nečijih prstiju ili pomeranja. Vrata su se polako otvorila te je unutra provirila Željkova glava koja je gledala u moje nepomično telo.
Ja: ,,Uđi, šta gledaš?".
Skeptično ga upitam dok se on osmehne od uha do uha te zatvori vrata za sobom dok je levu ruku držao iza leđa. Podignem obe obrve na gore dajući mu do znanja da sam se zapitala šta je ima iza leđa.
Željko: ,,Došao sam da ti malo popravim dan".
Blistavi osmeh mu se na licu pojavi te ispruži ruku ispred mene te onda i ja sama ugledam buket belih ruža koje su tek ubrane. Ovo nije kupio, mogao je samo da ukrade od nekih ljudi iz bašte?
Ja: ,,Od koga si šmugnuo te ruže?".
Zasmeje se na reč "šmugnuo" te odmahne precizno glavom dok stavi ruže u vazu u kojoj je bilo cveće jutros i koje je bacila jedna od medicinskih sestara.
Željko: ,,Ah, pa Antonia, to je moja tajna". Ja: ,,Ma je li? A kako bi tebi bilo da tebi neko šmugne cveće iz bašte?".
Postavim mu pitanje dok ga on sa velikom preciznošću izbriše iz glave i napravi se da nije čuo takvo pitanje. Blago se namrštim osećajući kako me desno rame zabolelo te tiho zajauknem dok se Željko sav uplaši.
Željko: ,,Šta je bilo? Šta ti se desilo? Da te nisam možda kojim slučajem povredio kada sam seo na krevet? Antonia?".
Kada Željko brine o nekome to samo izgleda i samo opisuje kako voli svoje ljude oko sebe sa kojima je okružen. Morala sam da mu objasnim šta me je zabolelo i kako te kako se to tako desilo. Delimično kroz celu priču dok sam to pričala i objasnila rekla sam i njegovo ime, ime koje ću pamtiti ceo život.
Ja: ,,Aksentije je to sve uradio".
Jedna sekunda je prošla dok je Željko zgrčio prste na rukama.
Željko: ,,Kako misliš Aksentije? Nemoguće, mislim on je radio za nas, zar ne?".
Znam.. nije bio siguran u ovo što govorim, mislio je da sam to sanjala i da sam to rekla samo zato što sam imala napade panike.
Ja: ,,Ako misliš da ja lažem, moje oči nisu lagale Željko. Aksentiju sam bila meta još od samog početka kada sam se pojavila pre svih vas i već odavno je kovao plan kako da me se otarasi jednom za svagda.. ali vremenom kako mu to nije uspevalo i nije imao jasan plan, sjajna prilika mu se ukazala kada sam došla sama za Njujork".
Gledajući Željka u oči prepoznala sam samo jedno. Napetost.
Željko: ,,Stefan je prokleto bio u pravu".
To su bile reči koje je izgovorio ni malo blago kada je Stefan ušao unutra u sobi.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
