Nepoznati broj 📞

- 17.Deo -

Stegnuo je vilicu te se vratio razgovoru i trudio se da skida pogled sa Antonie. Mučilo ga je to što je ona imala sa onim momkom. Lepo ju je upozorio da ne treba da im se približava jer ako su je saznali ko je ona i šta se još bavi pored advokata nagrabusiće. Ali ona nije slušala. Ili nije želela da sluša.

–         ,,Ne, zapravo bili smo u kafiću i popili po piće jer je Antonia dobila na slučaju koji je bio zakazan za oko deset sati ujutru".

Rekao je Željko koji se vedro osmehnuo i nije zamerao na tome što se barem imalo opustio u poslu. Kod njega nikada nije bio problem ako bi popio po neko piće na poslu. To ga je uostalom razvedravalo i usrećivalo. Ipak plašio se da ne postane alkoholičar, a to je Davida strašno zabrinjavalo.

–        ,,Stvarno? To je lepo čuti za ovakvo tmurno jutro".

Na par sekundi se zagledao ka prozoru dok je to govorio te ugledao malene sitne kapljice kiše kako padaju. Imao je osećaj da ova kiša nikada neće prestati. Vratio je pogled na ta vedra lica te se nagnuo dovoljno kako bi ga čuli.

–        ,,Vaši položaji su promenjeni".

Svo troje su imali zbunjeni izraz lica ne sačekavši da čuju i preostali deo razgovora.

–        ,,Molim!".

Viknuo je Petar dok mu se u glasu začula neverica. Ali zaista je delovao i tako. Bio je sav bled u licu dok je ustao sa stolice i počeo da se šetka sa desne na levu stranu i tako obrnuto. Davidu se učinilo kao da se vrti u krug.
Kako mu se samo ne zavrti u glavi?

–         ,,Šta smo uradili? Nije valjda da smo loši agenti?".

Željko se uhvatio za glavu rukama te non stop zavrteo glavom.

–         ,,Sačekajte da čujemo šta ima još šef da nam kaže".

Opomenula ih je dok je pokazala rukom da stanu sa izmotavanjem i da se fokusiraju na razgovor koji je nedavno započet. Poslušali su je kao da im je starija sestra te je Petar seo nazad na svoje mesto dok je Željko spustio ruke i zagledao se nemo u pod. Antonia je imala osećaj da se ovde nešto čudno dešava, a David nije želeo da odmah započne sa tim strašnim govorom.

–         ,,Šta mislite zašto su vam promenjene pozicije?".

Uzeo je olovku sa desne strane stola, a onda uzeo papir i zapisivao par brojeva koji su im bili potrebni. Spustio je olovku te pogledom prešao na Antoniino lice koje je non stop menjalo boju.
Definitivno će joj pozliti, ako ne pređe na glavnu temu.

–        ,,Valjda zato što se to svake godine menja?".
–        ,,Zanimljivo pitanje Petre, ali ne.. Pre par dana je doneta odluka da najbolji agenti među advokatima počnu da sarađuju sa policajcima".

Antonia se zagrcnula od sopstvene pljuvačke te po njenom izrazu lica, zaključio je da nije mogla da veruje u ono što je čula.
Nije mogao ni on.
Željko ju je blago potapšao po leđima dok je jedva povratila ritam disanja i dok je jedva prestala da kašlje.
Ovo je verovatno bila šokirana vest za nju.

–         ,,Na prvi sastanak nisam želeo da pristanem zbog vašeg dobrog, ali sada kada malo bolje osmotrim situaciju. Bolje je da radite sa njima nego da kasnije moramo da se branimo".
–         ,,Da li je bilo načina da se to odbije?".

Užurbano je upitao Petar ne davajući vremena ovoma dvoma da bilo šta upitaju.

–         ,,Nije bilo. Imali smo takav redosled i obavezu da smo morali da odlučimo ko će otići odavde. Kada su sudije odlučila ko će otići prva na spisku je bila Antonia Jelić".

Nije želeo da čuje ove rečenice koje su mu delovale tako nerealne. Njen zbunjeni pogled bio mu je dovoljan da mu objasni da je delovala iznenađeno svime time što je saznala u ovih dva minuta.

–        ,,Zašto baš mene? Ipak ima boljih od mene ovde zar ne?".

Pogledala je netremice u oba advokata koji su slegnuli ramenima i koji su sačekali ostatak da čuju.

–         ,,Ne, nema boljih. Ti si prva na listi od svih advokata koja obavlja svoj posao najbolje što može i koja se trudi da sve izvede na pravdu. Uostalom njima je bio potreban špijun, a to si ti".

Poželeo je da otvori prozor jer odjednom kao da je ponestajalo vazduha u ovoj prostoriji. Ustao je sa stolice, prišao prozoru i otvorio ga dok je udahnuo sveži prolećni vazduh. Pogledao je ka parku u kojem se više niko nije nalazio te zatvorio očne kapke nastavivši priču.
Želeo on to ili ne, on ovo mora da dogura do kraja i da im daje informacije koje ih zanimaju.

–        ,,Istina je ta da sam se na početku bunio kada sam dobijao svaki put sva tri dana obaveštenje da mi uzimaju advokate koji su na rang listi i koji su advokati koji se trude za sve. Nisam mogao da im se suprotstavim čak i da sam mogao opet bi oni pobedili i uzeli stvar u svoje ruke''.
–        ,,Ali mogli ste da im kažete da boljih od nas nema".

Ubacio se Petar koji je tiho zevnuo i izvinio se zbog neprimerenog ponašanja.

–         ,,Mogao sam, ali šta bih time dobio? Jedno veliko ništa. I da bih mogao da se vratim unazad u to vreme rekao bih im da pronađu neke druge advokate koje će tako tretirati i koje će hteti".
–        ,,Ali niste mogli da vratite vreme jer je to vreme već prošlo".

Okrenuo se ka Antonii koja je sedela i prokomentarisala samo ono za šta je mislila da je vredno njenih reči.
Njegov najbolji advokat će otići i ostaće sam.

–        ,,Upravo tako".
–        ,,I od kada su oni smatrali tu odluku ispravnom? Nikada nismo sarađivali sa policajcima te ne znamo šta sve treba da uradimo".

Prekinuo je tišinu Petrov glas koji se trudio da ostane suzdržljiv.

------------------------
- izgleda da menjaje pozicije ovima troma ne izgleda baš sjajno. 🤭