Nepoznati broj 📞

- 105.Deo -

-  Antonia Jelić *P.O.V* -

Glasno uzdahnem kada se najedem hrane u restoranu te pomerim pogled na ljude koji su sedeli i gledali me kao da sam pala sa Jupitera. Prevrnem očima kada osetim drmanje na mojoj levoj ruki te okrenem glavu susretavajući se sa sivim očima i velikim osmehom na licu.

Sve što mogu da znam je to da Željko se sprema da me otera u top, a kao drugo sprema se da mi očita jednu lekciju za sva vremena. Potapšem rukama davajući mu do znanja da je sve u redu i da bi trebalo da krenemo na šta on samo uneviđeno odmahne glavom.

Željko: ,,Znaš, video sam da ima mnogo različitih mlada, ali ovakve mlade kao ti koje na sredini puta pre venčanja zatraže da zastanem i da odu u restoran koje su ugledale, a zatim sednu uz sto i poruče..".

Iznenađeno pogleda dok skupi obrve te jednom rukom izmlatara u vazduhu.

Željko: ,,Pobogu ženo, sve ovo si ti sama jela?".

Skoro pa vikne dok ga ja samo presečem pogledom ne davajući mu razlog da nastavi da brblja. Ali nažalost ipak je to uradio.

Željko: ,,Njih petoro je moglo da pojede samo par čizburgera, a ti si pojela koliko?".

Podignem desnu ruku te drugu prislonim na usne sprečavajući smeh te pokažem šest prsta na što on razgorači oči i ne počne da veruje u ono što sam pokazala.

Željko: ,,Šest? Šest? Šest?".

Prvi put upita iznenađeno.
Drugi put upita podmuklo.
Treći put upita šokirano i opet blesavo kao i svakog puta kada ponovi uzaludno tri puta ista pitanja.
Slegnem ramenima dok ustanem te pozovem konobara da naplatim račun, a zatim kada naplatim osetim ostale poglede na sebi dok svojim pogledom prođem dužinom venčanice koja je čista i hvala Bogu nije uprljana dok sam jela šta sam jela.

Ja: ,,Meni problem nije da ja vozim auto, ali problem jeste jer sam u drugom stanju i ti se pronađeš da me iskritikuješ tako time što me nateraš da se rasplačem pre venčanja".

Promuklo kažem te znam da će upaliti svaka moja rečenica dok on uznemireno ustane sa stolice, približi mi se te me zagrli rukama oko mog struka.

Željko: ,,Izvini malena, žao mi je".

Odmaknem se od njega napraveći se da sam ljuta te mu okrenem leđa i krenem prema limuzini koja nas je čekala. Takođe je i on krenuo za mnom i trčao malo dalje od mene kako bi mi otvorio vrata što je to i uradio. Namestim se u autu dok ga ugledam kako sa druge strane prelazi, otvori vozačeva vrata i dohvati telefon pozivajući koga?
Pa Stefana normalno.

Pošto je video da se Stefan nije javio pozvao je Tea i rekao mu je da smo krenuli i da ćemo stići u roku od pola sata.
Već vidim i mogu da predosetim da će Stefan jebeno poludeti kada shvati šta sam uradila.
Ali šta da radim, nisam ja kriva što moja beba traži na svaki deset minuta da jede. Nagnem se malo napred kako bih ugledala Željkovo lice te ga upitam pitanje koje me je kopkalo.

Ja: ,,Imaš li nešto slatko u autu?".

Cokne jezikom mrzovoljno i već vidim da mu je dosta svega ovoga što sam uradila i napravila u poslednjih pet sati. Vratim se nazad te se naslonim na sedište gledajući u sunce koje je ovog dana posebno sijalo. Tako mi je drago što će danas biti lep dan i što će makar malo biti toplo.

Željko: ,,Uzmi".

Ispruži njegovu desnu ruku ka meni dok je levom stegao volan i vozio te ugledam malenu čokoladicu. Željno je dohvatim u svojim rukama dok je otvorim jednim potezom i zagriznem je mrmljajući par puta koliko je slatka i dobra. Makar da mi malo utoli glad iako sam jela pre deset minuta od kako smo izašli iz restorana.