Nepoznati broj 📞

- 76.Deo -

- Nedelju dana kasnije -
- Njujork - 10:55 - bolnica -

' Dani su mi prolazili tako brzo, a ujedno i tako sporo. Samo sam jedva čekala da stigne i padne noć te da zatvorim svoje teške očne kapke i da napokon zaspim. Želela sam da mi što pre ovo vreme proleti i da se ovoga više nikada ni ne sećam. Želela sam dosta toga. Imala sam mnogo želja kada sam bila zdrava i prava. Kada nisam ni znala za postojanje bolnice i bolničkog kreveta i mirisa koji se nalazi svuda oko mene. Toliko sam jarko želela da sve ovo nestane i da se vratim u prošlost, a zatim sve polako i precizno ispravim.
Svaki moj dah i uzdah imali su svoje vreme.

Vreme koje kao da je osećalo nije želelo da brzo prolazi već polako.. bez ikakve žurbe. Meni se žurilo.
Meni se opasno žurilo i jarku želju sam imala da odem odavde. Da pobegnem od svega i svačega. Da se negde sakrijem na par dana i da ne mislim više ništa ni o kome. Već samo da mislim o tome kako ću pisati i živeti život kao da mi je poslednji dan.

U mom životu je sve išlo polako.
Sve je teklo onako sporo.. znate, kada ste naučeni da živite normalno, vi ne znate da postoji i ona druga strana života koja se u nekom nepozvanom trenutku ugasi.
I više niti namerava da se upali.

Borila sam se za svoj život kao lavica.
I iako je moj život bio na granici, borila sam se do zadnjeg trenutka.
Borila sam se tako hrabro, snažno i jako.
Nisam dala na sebe.
Nisam dala ni na ljude oko sebe.
Prvo bih uvek mislila na njih, pa tek onda na sebe.

I sada dok pišem ovo svaki moj centimetar tela želi da poleti. Želi da ode.. želi da vidi nove avanture za koje zna da ih više nikada neće moći okusiti.
Umesto da samo mislim na posao, počela sam misliti i na njega.
Na Stefana.
Na čoveka koji mi je ukrao srce onog dana kada su nam se pogledi slučajno ili namerno sreli. Onog dana kada me je poljubio u podrumu policijske stanice i kada mi se osmehnuo sa tolikom nežnošću.
Potpisujem.. ni jedan jedini momak ne bi mogao biti kao on.
Ima mnogo načina zbog kojih je on poseban.

Izabrala bih sada samo jedan da napišem.

A taj način je da nije odustao ni od mene, ni od naše ljubavi koliko ga ja god udaljivala od sebe.. uvek bi pronašao maleni način da mi se približi. Uvek bi on znao kako da radi sa mnom i kako da me smiri, usreći, učini radosnom.

Kada se nasmeje.. srce moje zalupa jače, nežnije, nestabilnije.
Kada nam spoji poglede moje srce ga sa tolikim žarom doziva.
A kada nam spoji usne.. ništa drugo ni ne poželim u tom momentu već samo da je tu.
Zauvek uz mene.

Verujem u to da se sudbina sa tolikim žarom trudila da nas spoji i da do tog susreta dođe u najmanjem mogućem trenutku.
Usudim se da verujem u to i da je sudbina sama umešala svoje prste i pomešala nam puteve.
Možda sam se nekada plašila te sudbine.
Ali sada kada je ta sudbina odredila moj život, moja nadanja, moje snove, pustila sam je da uradi ono što treba.
I za sam kraj pre nego što napišem za sada ovu stranicu dnevnika, mogu samo da kažem da.. drago mi je što sam ostala živa i što sam ostala među ljudima. Jer ko zna šta se sve sprema na mom putu.
Do sledećeg puta -
           Antonia Jelić - '

Ja: ,,Ali, kako? Mislim znaš i sam Davide da sam ja rekla da ne želim da se vratim na posao i da ne želim da imam više ikakve veze sa Ruskom vladom".

Skoro u neverici mu se obratim dok mi glas postane hrapav i opet osetim na svom srcu preveliki teret. Teret sa kojim se neću moći boriti.. bar ne ovog puta. Progutam knedlu zastavši jer sam ga ugledala kako se naprezao da mi govori nešto. Očigledno želi da mi dokaže da moram da idem ili milom ili silom.

David: ,,To je samo par nedelja ili meseci. Nije ništa strašno. Za to vreme ne mora niko da zna gde si".

Ozbiljno ga pogledam dok je njegov glas postao tiši.

Ja: ,,Ne mogu da budem KGB agent. Previše je to za mene i za moje zdravlje".
David: ,,Niko neće reći Stefanu gde si. Razumeš?".

Podigne jednu obrvu na gore pitajući me to pitanje dok ja odmahnem glavom ne želeći da znam detalje o mom nestanku. Ponovo.

Ja: ,,Ne želim da prolazim kroz sve isto. Taman smo popravili odnos kao i ranije, ne mogu da ga gledam kako ga gubim opet iz dana u dan".

Suvo mu se obratim dok mi se grlo steže svakom novom rečenicom koju izgovorim sa tolikim detaljom. Neću dopustiti da Stefan prolazi kroz sve isto. Neću dopustiti da opet neko umeša prste i da nas razdvoji. Neću dopustiti da ga svaki put izgubim samo zbog posla.

David: ,,Nećeš ga izgubiti. Antonia, oni su odlučni da te uzmu za KGB agenta uprkos tome što sam im pisao da je tvoje zdravlje bilo ugroženo par meseci".

Stisnem usne u ravnu crtu priželjkujući da se ovaj razgovor što pre završi.

Ja: ,,Poludeće".

Izgovorim jednu od svojih teorija dok David cokne jezikom.

David: ,,Dao sam ti pismo, pročitala si ga, ne možeš im reći ne".

Pogledom preletim na papiru koji je imao ispisana slova po njemu te ga opet pročitam. Ali čini mi se da koliko ga ja god pročitala neće mi nikada ući odgovor u glavu na pitanje: ,,Zašto baš ja?".

Ja: ,,Oni ne razumeju kakav je Stefan kada poludi. Izgubiću poverenje od njega, a to je najmanje što želim".
David: ,,Smiriće se kada shvati da je u pitanju samo par malih zadataka".
Ja: ,,Za njega je to najveća noćna mora koju bi mogao da ima".

U neverici mu se obratim po ko zna koji put, ali ne ostanem dužna da nastavim dalje. Moram da završim ono što sam naumila.

Ja: ,,Pored svega toga, tu je i obećanje da se neću petljati sa zadacima. Ovo je sve bilo i više nego previše za mene. Obećala sam mu da je posao za mene završena stvar. Obećala sam mu da ću od sada pa nadalje živeti mirnim životom bez ikakvih nedoumica. Obećala sam mu da ću čuvati svoj život jer on želi da ima sa mnom decu i želi da mu budem majka njegove dece".

Pogled mi zasija na poslednju reč dok sagnem glavu te svojim tankim prstima uhvatim papir bele boje.

Ja: ,,A ta obećanja ne mogu da prekršim".