Nepoznati broj 📞

- 54.Deo -

–        ,,Mene nikada ni jedna devojka prva nije poljubila. Uvek sam ja bio taj prvi koji ljubi devojku ili naprotiv započinje prvi poljubac".

Željko je dunuo vazduh iz svojih pluća koja su bila ispunjena dimom te protresao blago cigaretu.

–        ,,Zato što nisi kreten".

Osmeh mu se raširio na licu.

–        ,,Nego šta sam?".

Zabavljalo ga je ovo. Razgovori između njih uglavnom su se fokusirali na posao, a ne na ljubavne probleme koje nisu delili ni sa kim. Ali od kada joj je Stefan ušetao u život, promenila se i ona sama. Samo izgleda da je bila dovoljno ponosna da sebi to prizna. Antoniu da promeni neki momak? Pre bi toj osobi solila pamet nego li potvrdila da je to tačno.

–        ,,Ti si džentlmen".

Podigao je jednu obrvu i dalje se smešeći.

–        ,,A džentlmeni to nisu".

Prekrstila je ruke uzvraćajući mu poglede.
Nažalost njeni pogledi su isuviše govorili koliko je besna.

–        ,,Smiri tu nervozu Antonia, ako želiš unapređenje za dalji tok agenta".

Kratko ju je opomenuo dok je ona frknula nervozno ili mu se činilo da nije smirila taj bes i da je frknula besno.

–        ,,Na kraju me svi vi naterate da odustanem od svega ovoga i da živim svoj miran i staložen život.. onakav kakav sam oduvek sanjala".
–        ,,U Španiji? Ili na Maldive na moru dok bi se sunčala i posmatrala Amerikance ili Engleze kako se kupaju".

Spustila je ruke te namestila kosu da joj uredno stoji.

–        ,,Više volim Turke. Znaš Turska je prefinjena i elegantna".

Ovog puta je on frknuo nezadovoljan onime što čuje.

–        ,,Onda ako takvo imaš mišljenje ti nikada nisi bila tamo".
–        ,,Nisam... naravno da nisam. Nisam imala privilegiju da odem tamo na zadatke".

Prekorio ju je brzo pogledom dok je nastavio da joj se obraća.

–        ,,Tamo nije bezbedno. Pogotovo ne za mlade dame poput tebe".
–        ,,Zašto? Plašiš se da ako odem tamo da uradim zadatak neko bi me ubio?".

Čuo je tu sarkastičnost u njenom glasu, ali nije obraćao pažnju na to.
Sarkastična Antonia i vesela Antonia su potpuno dve različite osobe. Ova prva ume ponekada da bude i luda i da se osveti svakome ko je povredi, dok ova druga je fina, nevina devojka koja ne zna za osvetoljubivost.

–        ,,Draga.. ne želim da se raspravljamo o ovome, ali očigledno da ti nemaš pojma šta se dešava u Turskoj tokom letovanja i tokom onolike gužve".
–        ,,E pa meni je san da odem tamo, tako da ću otići i niko me neće sprečiti da ne odem".
–        ,,Ja ću te sprečiti".
–        ,,Ne, nećeš".
–        ,,O da hoću".
–        ,,Zar stvarno misliš da bih te pustio da odeš tamo sama?".

Pomalo čežnjivom melodijom joj se obratio dok je gledao u oblake koji su se pomerili i sakrivali sunce.

–        ,,Pa pustićeš me želeo ti to ili ne. Čak šta više bićeš ljubomoran kada budeš čuo gde bih odsela".

–        ,,Ne bih želeo da čujem ma koliko me god to zanimalo".

Nacerio joj se te ispustio cigaru ispred nje i zgazio ju je. Ponudio joj je ruku te ju je ona prihvatila bez imalo oklevanja.

–        ,,Poslao mi je šef poruku i rekao je da će kasnije svratiti do tebe".
–        ,,Sigurno zbog dogovora koji je za večeras spreman".

Okrenuo je glavu ka njoj i tad je prvi put primetila da su mu oči bile u suzama.

–        ,,Nećemo imati vremena da se oprostimo".

Senke na licu su joj preletele dok je ostala samo jedna. Smirenost.

–        ,,Doćićeš da me otpratiš, zar ne?".

Klimnuo je glavom dok ju je ispratio do njene kancelarije te se okrenuo i otišao ka svojoj.

Stefanov taj isti dan je bio užasan.
Par puta je pokušavao da popriča sa Antoniom, da je zamoli da pričaju i da joj objašnjava sve ono što je ona pogrešno videla, ali ona nije želela da čuje o tome ni glasa. Sada.. dok je stajao naslonjen na stub izvan policijske stanice i dok je čekao da ona odlazi sa posla, nadao se da ga neće opet šutnuti i da će ga barem koliko toliko poslušati, strpljivo ju je čekao. Sa velikim očekivanjem se trudio da će ona razumeti odnos između Amelije i njega i da mu neće suditi i precrtati ga kao da je on njoj najnebitnija osoba u životu.

Pa ako se tako bude desilo, kriviće sebe jer nije stigao da je nagovori da ga sasluša.

–        ,,Ne čekaj je Stefane, ona je već otišla".

Začuo je promukli glas te je okrenuo glavu da bi ugledao osobu koja mu se obratila. Na veliko zaprepašćenje ugledao je Željka koji je nameštao šešir i stavio ga na glavu.

–        ,,Kako je otišla? Pa zar nije ostala unutra da reši neke papire oko razvoda koji je bio danas?".

Sumnjičavo je upitao i dalje ne verujući da je Željko bio ozbiljan.

–        ,,Otišla je. I ja sam se ponadao da je ostala, ali bila je svo vreme neraspoložena te mi je javila da će otići ranije".

Izdahnuo je duboko i progovorio je sa mirnoćom u glasu.

–        ,,Zašto mi se nije javila? Zašto me nije čekala da joj objasnim razlog ko je bila devojka sa kojom sam pričao?".

Željko je naizgled njegovih reči slegnuo ramenima i prodrugljivo mu se nasmešio podigavši jednu obrvu na gore.

–        ,,Reci mi bar ijedan razlog zbog čega bi bila obavezna da ti se javi?".

Začuo je sarkastičnost u glasu dok se Stefan borio sa samim sobom. Morao je da bude miran i da ne napravi nikakav skandal. Mada je do toga bio veoma blizu.

–        ,,Zato što je ona moja i zato što mi je devojka".

Ravnodušno mu se obratio te je pogledao u svoje crne cipele koje je imao tog dana.

–        ,,Ne, druže. Nije ona tebi devojka već si ti to sam sebi utuvio u glavu da je ona samo tvoja, a zapravo nije i niti će biti".
–        ,,Ne može niko to da spreči šta se dešava među nama".

Hladan smeh se začuo iz Željka te mu se uneo dovoljno u facu kako bi shvatio ozbiljnost situacije. Stefan nije ni slutio reči koje će ga tog celog dana ubijati i koje će ga navesti da razmišlja u potpuno različitom smeru.

–        ,,Ja ću sprečiti".

Dotaknuo je šešir prstima i time dao pozdrav, a onda nestao u gomili ljudi koji su tek izašli sa posla.

Šta je, dođavola, ovo trebalo da znači?
I šta Željko ovog puta ima protiv njih?