Nepoznati broj 📞

- 01.Deo -

Život je lep, samo ako znamo kako da ga živimo. Samo ako znamo živeti.
Život je lep, samo ako delimo što više pozitivniju energiju nego negativniju.
Život je kada shvatamo poentu zašto postojimo.
Život je kada imamo osobu koju volimo onoliko koliko i ona nas.
A Antonia se nadala da će je njena sreća čekati i neće pobeći.
Jer posle kiše, uvek dolazi duga.
Ona i dalje čeka svoju sreću.

I negde u dubini sebe je znala da je njena sreća tu.
Iza ćoška.
Samo treba da se okrene i da je potraži.
Jer njena sreća će je čekati.
Znala je to.
Vrlo dobro je znala.

Sa druge strane tog dela kafića sedeo je momak namrgođenog izraza lica, crne kose, tamnih smeđih očiju. Gledao je u novinu ispred sebe koju je držao u rukama i čitao je redove neke najpoznatije pljačke u Rusiji. Godinama se ponavlja sve ista pljačka, a istih tih godina niko nije otkrio ko je taj vrlo dobro poznati pljačkaš.

Stegnuo je ruke u pesnice dok se trudio da izgleda sasvim smireno. No, to mu baš i nije išlo do ruke. Vene na rukama su mu se ocrtavale te kada je osetio nečiju ruku na rame opsovao je tiho i podigao pogled sa novina. Ispred njega je stajao plavokosi momak plavih očiju boje mora.

- ,,Još uvek čitaš najnovije vesti? I to baš od ranog jutra? ".

Osmeh na licu tog plavušana nije nestajao sve dok se nije premestio ds sedi preko puta njega. Stefanu nije bilo jasno kako se Teo stvorio i odakle je došao te je nastavljao da čita.

- ,,Oho, znači ostavićemo pitanje bez odgovora?".

Znatiželjnost u Teovom glasu se prepoznala dok je Stefan nervozno prevrnuo očima. Ne voli kada ga neko ometa u čitanju i kada mu neko bez najavljivanja dolazi.

- ,,Gledaj svoja posla Rankoviću".

Stefan mu se mrzovoljno obratio dok je Teovo lice poprimilo iznenađujuću boju. Teo je oduvek znao kakav je Stefan kada mu dan nije započeo baš najbolje i kada mu nije do razgovora. Ali izgleda da mu ovaj dan i nije baš najbolje počeo. Te se tako Teo nije usudio da dalje priča. Jer ako bi nastavljao da dalje priča, Stefan bi se iznervirao, naljutio i otišao.

Teo je slegnuo ramenima dok je plitko disao i borio se sa time da opet nešto ne progovori. Ali to je bilo jače od njega. Nije mogao da se suzdrži te je opet nešto novo dodao.

- ,,Ima li novih jutarnjih vesti u novinama gospodine Stefanoviću? ".

- ,,Gospode Bože, pa ti imaš dara da pričaš bez obzira na to što sam ti rekao da gledaš svoja posla".

Razmahnuo je rukom u vazduh dok se pribrao i bacio mu novine u ruke. Teo ih je vešto uhvatio dok mu je pogled zalutao na prvu stranicu te iste novine.

- ,,Na, evo ti pa čitaj. Sa tobom čovek gubi volju za životom ".

Mrzovoljno je rekao dok je nameštao svoju policijsku uniformu i oblizao svoju donju usnu. Teo je oduvek bio takav. U nekim situacijama nije imao granice i nije znao kako da zatvori usta i da ćuti kada je to nekome potrebno. Za razliku od njega, Stefan je bio potpuno smiren tip sem u onim trenucima kada ga Teo iznervira svojim blebletanjem i pričanjem o sasvim nekim nevažnim osobama.

- ,,Znaš. I dalje se pitam kako sam ostao tako dobar drug sa tobom, jer sa tobom čovek ne može da izađe na kraj".

Prostrelio ga je pogledom dok je opustio šake te pozvao konobara da im priđe. Naručio je dve tople kafe i jedan hamburger te nastavljao razgovor sa Teom.

- ,,Pa ti ako ne želiš više da se družiš sa mnom, slobodno idi. Idi gde hoćeš ".

Stefan mu je pokazao slobodu svojom levom rukom dok je desnom rukom kucao poruke svojoj koleginici. Teo je nastavljao da gleda u novine sve dok mu nisu dosadile te ih je bacio pravo na sto. Naslonio je glavu unazad i pritisnuo oči dok se trudio da ne zaspi istog momenta. U zadnjih par dana previše rade na jednom slučaju te nikako nisu nigde izlazili i nisu imali više vremena za sebe. Nekada je veoma teško i naporno raditi u policijskoj stanici.

- ,,Pa ja kada bih otišao, više ne bi imao nikoga ko bi te trpeo takvog nadrndanog i besnog".
- ,,Nisi mi ti devojka, pa da ne mogu bez tebe ".
- ,,Nisam ti devojke, ali sam to kao brat".

Osetio je nekakvo golicanje na vratu te odjednom ustao sa stolice uz vrištanje. Pogledao je u Stefana koji je držao pero te je izdahnuo olakšano dok ga je udario u rame iz sve snage. Stefan nije prestajao da se smeje te ga je veoma žustro uhvatio za ruku i prevrnuo je.

- ,,Momak nije ti ovo obuka policajca".

Doviknuo je jedan stariji čovek Stefanu dok ga je pustio. Teo je nameštao svoju plavu košulju i seo na svoje mesto nazad.

- ,,Ti si ludak spreman za ludnicu ".

Napravio je neku čudnu facu dok je to pričao i ujedno prevrnuo rukom u znaku da nije normalan. Teo nikada nije znao za ozbiljne situacije, samo za one u kojima ima smeha i zabave.

- ,,Jao, ako je ovde neko normalan, onda sam to ja".

Svoje usne je raširio u visoki osmeh dok je ugledao konobaricu koja im je stavila naručene porudžbine na stolu. Bila je to sitna mršava crnokosa devojka, koja je imala najmanje osamnaest godina. Njen prodoran pogled se zaustavio na Tea dok je on istog momenta prevrnuo očima. Nerviralo ga je to što nije imao kome da dokaže da ga neke devojke uopšte ne interesuju. Nije imao tih reči koje bi opisale koliko ga današnje devojke nerviraju. One stalno misle da su u centru pažnje, te da ih svaki momak odmerava i gleda bez prestanka. Shvatao je da one vole pažnju, ali nekada pomisle preterano.

- ,,Idiote, osmehni joj se. Vidi kako te gleda ".

Kroz stisnute zube mu je rekao Stefan dok ga je Teo prostrelio pogledom. Odmahnuo je glavom te spustio pogled dole. Nije imao volje da gleda u bilo koju devojku. To nije on. I to nikada neće biti on. On ima svoje manire, svoje ponašanje, svoju kulturu. On je vaspitan po tome da bude veran momak onoj kojoj je dao srce. Ali džaba sve kada ta devojka u koju je zaljubljen, uopšte ne zna za njegova osećanja.

Nema pojma koliko je on voli. A ponekada se i plašio da ona nikada neće imati pojma o tome.

- ,,Ne".

Teo je kratko odgovorio i onda u tom trenutku razgovor je prekinut. Odmarali su koliko su imali pauze te kada je prošla pauza, ustali su i platili svoje račune.

Kada su prošli pored jedne crnokose devojke, Stefan uopšte nije pazio kuda hoda te se sapleo i nekako je uspeo da se uhvati za sto koji je bio pored njega. Ali tada, baš u tom trenutku začuo je jednu psovku te kada je podignuo glavu susreo se sa nečijim zelenim očima.

- ,,Dođavola. Zar nisi gledao kuda hodaš?".

Devojka je izgovorila ljutito dok je on polako ustao sa poda i zadržao pogled na nju. Imao je osećaj da ako nastavi ovako da je gleda, progutaće je pogledom. Zatim, ona će se uplašiti i pobeći što ga to uopšte ne bi iznenadilo.

- ,,Izvini. Stvarno nisam želeo da prospem kafu po tebi".

Nervozno je uzdahnuo dok je frustrirano i nervozno prošao rukom kroz kosu. Ali odjednom pojavio se veliki nemir u njegovim grudima. Zadržao je taj nemir i nekako ga je jedva podnosio dok je očistio kolena od prašine koja se nalazila na podu. Pružio je ruku devojci i kratko se predstavio dok ga je ona zbunjeno posmatrala.

- ,,Moje ime je Stefan".

Njena desna obrva se micala gore dole dok se izgleda trudila da ga ne spušta na dno nekim veoma nepristojnim ili nevaspitanim rečima. Par sekundi je zaćutala dok su tako stajali jedno naspram drugog. Blagi vetar joj je počeo mrsiti kosu te ga je to vratilo u vreme da mora nešto da uradi. Ili će otići ili će se praviti kao da se ništa nije dogodilo te time dokazati da ovde niko nikoga nije uvredio. Ali za njega bi bila najveća uvreda kada bi njegovo predstavljanje letelo u vazduhu. Da li da ode? Mislio je da je vreme da bi trebao da ode. Klimnuo je neprimetno glavom dok se okrenuo i napravio prvi korak.