- 47.Deo -

16 4 0
                                    

Hladna voda joj se slivala niz telo dok su joj kapci bili spušteni. Suzdržavala je suze toliko dugo da sada kada je poželela da plače nije mogla i jednostavno suze se nisu nikako spuštale niz njene obraze niti izašle iz njenih očiju. Naslonila je ruke na hladne pločice dok je prizivala suze da poteknu, ali suzama ni traga. Izdahnula je sa težinom na grudima dok su joj se slike neprestano vrtele po glavi.

Njihovo upoznavanje.
Njihov sastanak.
Njihov susret.
Njihov posao.
Njihov prvi zajednički zadatak.
Njihov prvi poljubac.
Njegova ljubomora.
Njegov bes.
Njegova ljutnja.
Njegov izliv emocija.
I na kraju je dobila šta?
Dobila je ništa.
U životu joj se samo par srećnih prilika ukazalo da bi na kraju dospela do ovoga i opet na kraju bila i ostala povređena.
Setila se kako je reagovala na njega kada ga je ugledala da ulazi u kafić i kada ga je udarila u stomak na pragu samog kafića.

Nije se trudila da pogleda iza sebe.
Nije želela da pogleda ostale momke kako ih gledaju sa nekom zainteresovanošću.
Pa sigurno da su bili zainteresovani šta se dogodilo među njima i zašto je ona tako burno reagovala kada ga je videla.

Zamišljala ga je kako odgovara na takva pitanja i kako brani samog sebe umesto da krivi samog sebe.
Jer u takvim situacijama gde su burne svađe uvek je žena ili devojka kriva.
Nikada muškarac ili momak.
Uvek njih krive.
A oni su naprotiv te nevine žrtve.

Pitala se zašto oni nikada na sebe ne preuzimaju krivicu?
Pa najlakše je kriviti nekoga ko nije kriv.

Zatim je verovatno ubacio i detalje koje je u tom trenutku izmislio i progovarao kako ga je ona prva napala sa tolikom ljubomorom da on nije mogao da veruje.
Posle toga..

Stani!
Polako.
Diši.
Zaustavila je vodu te zažmurila na jedno oko.
To je samo mali napad panike!
Ništa joj ne može.
Ne.
U mahu je osetila kao da se nalazi negde drugde.
Mrak.
Tunel.
Ispred nje je bio voz.
Ona je bila tačno na pruzi.
Voz je bio tačno pet sekundi nedaleko od nje.

I taman kada ju je voz skoro zakačio, trgnula se, vrisnula toliko jako da je udarila rukom o mokru pločicu, povredila nadlanicu na desnoj ruci gde je uveliko kapljala krv, zaplakala i vratila se u stvarnost.

I sve se to desilo u jednom trenutku.

Glasno je disala i izbacila vazduh iz sebe.

Obrisala je suze levom rukom te pogledala u desnu koja je bila blagi užas.

Izašla je iz tuš kabine sva drhtava obmotala se peškirom oko tela kao i oko glave te uzela telefon.
Ukucala je broj telefona gde je pozvala Željka.

–        ,,Da li me to Antonia zove?".

Radosno je uskliknuo dok se žamor glasova čulo pored njega. Ubrzo su se stišali verovatno da čuju šta želi da mu ona kaže.

–        ,,Željko, ako si stavio na spikerfon razgovor, odmah, ali odmah izađi iz restorana ovo je hitan poziv".

Mogla je da ga zamišlja kako je spojio začuđeno obrve, ali nije ni ona lakoverna da mu odmah progovori svoje jade.

–        ,,Šifra dkorto111".

Začula je jedno: ,,Šta!?" dok se spremala da mu očita lekciju.

–        ,,Neću da ponavljam sigurno milion puta. Znaš koja je šifra i šta znači, reci mu da dođe odmah ovo je hitno!".

Skoro da je povikala u slušalicu telefona dok joj se oteo glasan jauk. Zacvilela je toliko bolno dok je gledala u svoju desnu ruku. Šta je to uradila? I kakav napad panike je to bio? I kako se to desilo?

–        ,,Javljam mu odmah. Gde si ti?".
–        ,,U stanu. I molim te pobrini se za ove što ih toliko interesuju moje obaveze da produže dalje".
–        ,,Izašao sam malopre napolje Antonia kako očekuješ da im kažem".
–        ,,Zato što znam da si prokleto unutra!".

Zagrizla je jezik dok mu se obraćala te krenula prema svojoj spavaćoj sobi.

–        ,,Moćna Antonia baba Vanga vračara i proročica".
–        ,,Sutra ne dolazim na posao".

Promrmljala je pored jedno: ,,Samo da znaš" te sačekala da on nešto reaguje na to. Umesto da lepo i mirno govori on se rasplamsao i skoro da je poludeo zato što ona ne dolazi.

–        ,,Zašto? Mislim kako? Mislim zbog čega? Ustvari sačekaj da odem do toaleta da popričam sa tobom".

Začula je kako je ustao i povukao stolicu unazad uz veliku škripu te kako je opomenuo nekoga od momaka.

–        ,,A ti gospodine ostani tu. Sa tobom ću kasnije da popričam".

Izdahnula je kada je opet začula kako je zatvorio vrata za sobom i tišinu koja je dopirala sa druge strane slušalice.
Bol u njenoj ruci se sve više i više povećavala.

–        ,,Šta ti je Stefan uradio?".
–        ,,Ne želim o tome da pričam sada".

Tiho je rekla te se pogledala u ogledalu. Njeno lice je bilo toliko belo da je pitala samu sebe odakle je imala toliko snage za život kada se bavila opasnim poslom.

–        ,,Kako ne želiš? Antonia nešto se strašno desilo među vama i nešto veoma opasno, želim da znam. Želim da čujem šta se dogodilo među vama".

I sada dok je to pričao mogla je da ga zamisli u njenoj glavi kako joj pokazuje kažiprstom prema njoj i kako je opominje zbog takvog ponašanja i svega.

–        ,,Rekla sam da ne želim da pričam o tome, koji deo ti nije jasan?".

Skoro da je prorežala na njega dok ju je bol u ruci podsetio da je gadno povređena.

,–        ,Znaš li ti šta znači ona šifra koju sam ti rekla?".

Sarkastično ga je upitala dok je pogledom preletela preko sobe. Ulična svetla su se palila dok je mrak jedva čekao da stigne.

–        ,,Doktor, prvi agent, prva pomoć, jedna ruka" .

Nepoznati broj 📞Where stories live. Discover now