Nepoznati broj 📞

- 21.Deo -

Okrenula se dok je nakrivila glavu i posmatrala tu plavu policijsku uniformu. Začkiljila je očima davajući mu do znanja da nije baš raspoložena za dalji tok razgovora. Naslonila se polako na auto dok joj je on prišao i bio je par koraka udaljen od nje. Tačnije bio je dva koraka ispred nje.

Previše je blizu nje.
Previše.

Zašto se svaki put izgubi kada pogleda u njegove tamne oči? Iako joj je neznanac to ne mora značiti da mora da ga sretne svuda gde se ona okrene ili pak nalazi.
Razmišljala je samo da se okrene i ode ali bi to apsolutno bio sasvim pogrešan i bezobrazan odgovor na njegovo pitanje.

–        ,,Oh, kolega i ti si tu?".

Lažljivim glasom mu se obratila jer je znala da ga jedino tako može navesti da ode dalje i da je ne uznemirava. Nakrivio je glavu baš kao i ona te je procenjivački posmatrao. Ponekada joj se dopada njegova blizina. Oseća se veoma zaštitnički nastrojenom. A onda je prasnuo u smeh. Glasan smeh.

–         ,,Izgleda da nismo dobro počeli, zar ne?".
–         ,,Stefane, danas mi nije baš najbolji dan od ranog jutra mi se sve vrti oko posla i nisam ništa jela niti popila..".

Dodirnuo ju je za lakat te privukao ka sebi dok joj se ubacio u niz reči koje je htela da govori.

–         ,,Imam predlog, naravno ako želiš da ga čuješ".

Učinilo joj se kao da je u trenutku pogledao iza nje i namignuo. Šta li on to sada muti?

–        ,,Kakav predlog mladiću?".

Malo je bilo reči koje bi dokazale da ga je takav njen ton pomalo iživcirao. Trudio se da dobije njenu pažnju i da joj preokrene misli kako bi mislila samo o njemu. Ali kako je krenula, teško je da se išta može promeniti jer je ona sva nastrojena.

–         ,,Ne obraćaj mi se takvim tonom".

Skoro da je ostala bez reči kada je začula da je skoro zašištao od besa na nju. Ili je stvarno bio besan zbog njenog pokušaja da ga otkači ili se samo pretvarao.

–         ,,Zašto? Rekla sam ti na početku da mi nije dan".

Prevrnuo je očima koliko ga nije htela razumeti.

–        ,,Zato želim da idemo na večeru".
–         ,,Ti i ja?".

Ma da li je to čuo kako ona kiselo odgovora na njegovo pitanje? Verovatno da halucinira.

–         ,,Da, ti i ja Antonia".

Polako je razvukao blagi smešak u kutu usana. Srce joj je iznenada zaigralo te je pomerila njegovu ruku sa njenog lakta tako što ju je istrgnula.

–         ,,Moram da razmislim".
–        ,,Da razmisliš? Zašto?".

Napumpala je obraze vazduhom te glasno izdahnula.

–        ,,Plašim se da ću ti pokvariti viziju o meni da sam najbolja u ovakvom stanju i da ću te samo rastužiti mojim odvratnim ponašanjem".

Još više je nakrivio glavu.

–        ,,Ideš sa mnom".

Povukao ju je za ruku dok ju je ona ponovo istrgnula i to jedva ovog puta.

–        ,,Ne idem".

Primetila je kako je savio ramena i polako ih spustio dok je uravnoteženo disao.

–        ,,Ideš Antonia i ne zanima me što sada trenutno nisi raspoložena za bilo kakav vid razgovora".
–         ,,Ne idem rekla sam ti".
–         ,,Ideš. I ostavi te proklete papire jer život ti ne zavisi samo od njih".

Prošištao je to kroz zube dok se u toj sekundi okrenuo i uneo joj se u lice. Znači ovako izgleda kada je gospodin Stefan Stefanović stvarno ljut?.

–        ,,Ne verujem da se prepiremo oko obične večere".

Skoro na ivici suza je to rekla dok se kontrorisala i ispustila čežnjiv jecaj neuspeha u ovoj borbi. Okrenula se ka autu i otvorila vrata dok je ubacila papire unutra. Zaključala je vrata spremajući se za duboki razgovor sa njim. Ponovo se okrenula ka njemu te mu dala znak pogledom da krene.

–        ,,I gde ćemo sad?".

Upitala je to dok je razgledavala razne restorane sa leve strane na kojoj su hodali. Noćna svetla su polako počela da se upaljuju. Imali su svu sreću što je kiša prestala da pada još od podneva. Sada su mogli u prijatnoj tišini da razgovaraju uz miris prolećne kiše. Hodali su istim tempom i uživali u toj tišini koja ih je iznenada opkolila.
A onda je samo osetio kako ga je jednom rukom uhvatila za lakat i nastavljala da hoda. Približio ju je ka sebi imajući osećaj da nije bila spremna na ovako veliki korak, ali je ćutala.

Kada su pronašli odgovarajući restoran za njih dvoje ušli su unutra, pozdravili ljude oko sebe i zauzeli mesto pored velikog staklenog prozora koji je imao pogled na ulicu. Naručili su jela kada je konobar došao i mirno sedeli par sekundi.

–        ,,Zar ti stvarno dan nije bio baš najbolji?".

Klimnula je glavom na njegovo pitanje dok je pridobio njen fokus na njega preusmeren.

–        ,,Zašto?".

Slegnula je ramenima.

–        ,,Volim kišu, ali ne u danima kada imam neke velike obaveze ili veliko suđenje. Danas sam imala klijenta koji me je zamolio da budem na njegovoj strani kako bi dobio svoju decu nazad i kako bi ih barem video barem jednom nedeljno".
–        ,,I to ti je remetio mir zar ne?".

Sklopila je jednu ruku preko druge na stolu dok je gledala u svoje nokte. Zagledao se u njene uvojke koji su padali sa obe strane te je približio ruku ka njenim i naslonio je.

–        ,,Kada bih imao ženu sa kojom bi došlo do razvoda nikada joj ne bih dozvolio da mi tako nešto uradi. Viđati decu jednom nedeljno je užasno, a mogu da zamislim i kako je tvom klijentu".

------------------
- Antoniu je izgleda baš teško ubediti. 🤷🏼‍♀️