Nepoznati broj 📞

- 45.Deo -

Govorila je to vedrim glasom dok je u njemu kipteo bes. Suzdržavao se da je ne uhvati za ruku i odvede je u njegovu sobu.
Suzdržavao se da je ne poljubi.
Suzdržavao se da ih ljudi ne vide da su zajedno.
To je bilo poslovno pravilo iako nisu na poslu.
To pravilo je bilo važno i važilo je za svugde gde se ljudi kao oni kreću.

–         ,,Nemam potrebe? Stvarno? Obučena si u najkraću haljinu do kolena i doterana si, a ja nemam potrebe da ljubomorišem? Pritom ideš sa čovekom koji može da ti bude otac".

Prošištao je kroz zube kao besan pas koji želi svoj lov.

Zastao joj je dah te se bledo okrenula ka njemu. On je to mislio da ona ide sa njenim šefom na neki ljubavni sastanak?

On je mislio da ona sedi na dve stolice?

On je mislio da će ona njega šutnuti, a šefa će staviti na njegovo mesto?
Stisnula je pesnice poželevši da mu opali tako jak šamar koji bi ocrtavao njen trag ruke na njegovom obrazu.
Bol ju je najednom rasplasnuo i osetila je kao da ju je neko uboo nožem na sred stomaka.
Mučnina se povećala, a njeno lice je bilo još bleđe.

–         ,,Reci mi da to nisi rekao".

Smiren glas je izašao iz nje.
Dozvolila je da je vidi potpuno smirenu.
Nije želela nikakav skandal niti skandalozne tračeve ovde.

Ali ovo što je on rekao joj je ostavio duboki bol u grudima.
Poželela je da zaplače.
Poželela je da može da vrišti na sav glas i da se izdere na njega.
Ali od svega toga ostala je potpuno pribrana i mirna.

Pogledala ga je iskosa zaleđenim glasom mu se obratila te ga ostavila bez ikakvih misli.

–         ,,Sram te bilo".

Skoro da je pljunula te reči dok je prošla pored njega ujedno i obrišavši suze koje su joj se skotrljale niz obraze dok ga je zaobišla.
Stvarno je mislila da je drugačiji i da nije poput onih ljubomornih momaka koji napadaju devojku za svaku sitinicu.
Stvarno je mislila da je takav.
Ali izgled ume ponekada da vara.
I to ume baš često.

Stajao je u mestu sve dok mu nije nestala iz vidokruga. Prosto je pao na njeno ponašanje.

Prosto je pomislio kako je ona stvarno otišla na ljubavni sastanak sa njenim šefom. Prosto je pomislio pogrešno. I kako sada ovu grešku da ispravi? Ta greška se skupo plaća, a jedva može ikako i da se ispravi. Ako uopšte i to može. Odjednom vid mu se zamaglio te je obrisao rukavima košulje njegove vlažne oči koje su slutile kišu suza na njegovom licu. Otišla je i bez i da je objasnila išta, shvatio je sam da je sve uprskao. Sav onaj trud je bacio u vodu. Sve one reči i oni poljupci sada su joj značili ništa jer ju je baš žestoko povredio.
Nije trebao da sluša stranu koja govori sve negativno.

Ali kako je mogao normalno da razmišlja kada tako hoda po gradu?

Ona je njegova.
I samo njegova.
I plašio se da je neko ne dira.

Za nju bi i život dao sada je toga i bio svestan.
Ali sreću tek shvatimo da imamo kada je izgubimo.
On je svoju sreću izgubio.
Zbog njegovog glupog razmišljanja i nezrele ljubomore.
Bože, ponašao se kao klinac koji sve zabranjuje devojci.
Shvatio je da mu je smetalo njeno odevanje, ta haljina koja je bila roza, štikle boje lavande i njena puštena kosa.

Smetalo mu je kako je slobodna išla i kako se pravila kao mlada dama što i jeste bila.
Isto tako se plašio da je neko ne dodirne ili da je ne ukrade.
Da je neko ne kidnapuje.
Jer svakakvih ljudi ima.
Okrenuo je leđa kao i ona i udahnuo sveži vazduh te se borio da opet ne zaplače.
Moraće sve ispočetka što je još gore.
Moraće opet da je osvoji.
A taman što ju je imao samo za sebe.
Izdahnuo je te ušao unutar zgrade.
Delovalo mu je da će pola dana prespavati.
I razmišljati šta će uraditi povodom izvinjenja za njegovo nepristojno i vulgarno ponašanje.

Razvedrila se rukama dok joj je srce tuklo kao ludo i izazvalo neku tugu u njenim očima. Trudila se da je prikrije. Da je ljudi ne vide tako rasejanu i tužnu i da je ne pitaju šta se to odjednom dešava sa devojkom koja je bila sva radosna i nasmejana. I otkud to da je ona odjednom postala tužna? Nije podnosila kada se neko brinuo o njoj jer ako bi se neko brinuo o njoj odmah bi sutradan pričao par tračeva od kojih bi nastala priča poput da ju je dečko prevario ili iskoristio.

Oblizala je usne kada se pozdravila sa šefom te su oboje produžili ka restoranu. Naravno da ne idu na večeru. Još uvek je rano i to uopšte nije njeno vreme. Ne želi čak ni sama da poremeti njen način ishrane. Odlučili su se da pojedu svako po jedan hladan sladoled i da piju hladnu kafu.
Pre nego što je počela da jede prvo je zamišljeno kašikom preturala po sladoledu. Razmišljala je o njemu. I o tome kako joj se nekako gadljivo obratio.

Prešla je pogledom ka njegovoj zgradi koja je bila nedaleko od restorana te joj je tuga navrla na oči.
Trebalo bi da mu objasni.
Trebalo bi da mu kaže da je pogrešno shvatio i da ga poljubi.
I da nestane ova tuga iz nje.
Što je najgore bilo ona to ne može.
Ne može da zgazi svoj ponos zbog ljubavi jer nije ona pogrešila već on je.

–        ,,Da li je sve u redu Antonia?".

Dodirnuo joj je ruku te je ona iste sekunde pomerila. Ne može da dozvoli da je neko drugi dodiruje. Ali to je njen šef! I on joj je kao prijatelj. Progutala je bol te se vedro nasmejala samo onako kako ona ume da ubedi ljude da je sve u najboljem redu.

–         ,,Naravno. Zašto ne bi bilo?".

Dodala je i kiseli osmeh dok ju je David upitno posmatrao. Ne veruje joj. Mora da ga ubedi da je ona dobro. Veoma dobro.

–         ,,Ne izgledaš baš tako".

Očigledan odgovor na njeno pitanje je skliznuo sa njegovih usana.

–         ,,Svašta! Ja sam uvek dobro".