Nepoznati broj 📞

- 93.Deo -

Nakon kratkih razmena reči platio je prsten koji je bio upakovan u zlatnu kutijicu te izašao iz zlatare. Radosno je skakutao kao mali dečak koji je dobio neku dobru ocenu u školi.
Sve je to video i Teo koji je imao ozbiljan pogled kada je Stefan ušao u auto.

- ,,Šta je?".

Stefanovo pitanje ga je vratilo u stvarnost dok je prstom pokazao na njega.

- ,,Ti stvarno nisi normalan, jel da? Ona veštica te dobro omađijala".

Dobio je umesto odgovora pogled pun hladnoće.

- ,,Ja sam samo srećan čovek i srećno zaljubljen. I uživam u tome mnogo".

Dao je aplauz svojim spojenim dlanovima dok se zamišljeno osmehnuo. Pokrenuo je auto te je Teo opet imao neko negodovanje.

- ,,Nećeš valjda u tu prljavu i prašnjavu uniformu da je zaprosiš?".

Stefan je nakratko okrenuo glavu te se osmehnuo svojim glupavim kezom koji je bio dovoljan da govori da nije sav svoj. Teo se idalje krstio u sebi i pomislio kako je on stvoren za ludnicu.

- ,,Ne. Sačekaćeš me ovde. Otićiću do kupatila u obližnji kafić i obući svoju belu uniformu za ovu posebnu priliku".

- ,,Nadam se da su se ostali okupili. Valjda si im rekao u koliko sati da budu ispred hotela i u hotelu".

- ,,Ne brini se ti oko toga ništa. Sve je dogovoreno. Stićiće u isti čas kada i mi. I biće svi u plavim uniformama".

- ,,Znači ja ću biti izuzetak".

Ponosno je rekao dok je shvatio da je Stefan parkirao auto blizu kafića i da je izašao. Ubrzo je i Teo izašao i potrčao ka drugom kafiću gde će skinuti ovu uniformu i gde je ostavio svoje specijalno odelo za ovaj dan.
Nakon dobrih pet minuta vožnje našli su se ispred hotela i izašli iz auta. Pozdravljali su se sa kolegama dok su nameštali iza balone i veliko platno na kojem je bilo napisano: ,,Hoćeš li ljubavi moja provesti ostatak života sa mnom?".

A odmah ispod njega je pisalo velikim krupnim crnim slovima: ,,Reci da! Reci da! Reci da i nećeš se pokajati!".

- ,,E sada je vreme da se zove gospođica Antonia Jelić".

Zagonetno je rekao Teo dok je svima dao znak da ućute i da sa ružama u rukama idu u vrste od lifta sve do Stefana. Čak i oko Stefana su bili policajci koji su držali mačeve i ruže. To je bila njihova večita tradicija. Svaki policajac je tako radio i za svu sreću svako je ostao u dobrom i srećnom braku.

- ,,Bože Gospode koliko se tresem".

Govorio je to Stefan u neverici dok mu je Teo znak da ćuti. Kliknuo je zelenu slušalicu i pozvao Antoniu kojoj nije trebalo puno da se javi.

Kada je ugledala da je Teo zove osetila je oštar ubod u grudima. Jedva se nekako javila, ali za njenu spretnost veoma brzo. Delovala je zabrinuto. I više nego zabrinuto.

- ,,Halo Teo!".

- ,,Madam modmazel, da li sam vas dobio?".

Ovaj se sigurno šali sa njom u ovakvoj ozbiljnoj situaciji!

- ,,Oh, prostaku ti si? Reci mi gde je Stefan i da li je dobro?".

Nervozno je upitala čekajući odgovor svake sekunde.

- ,,Ovaj, ako tebi zvuči normalno da je jedno oko izgubio to jeste da ga je neko upucao u oko i da je ostao bez tog oka".

- ,,Šta!?".

Glasno se proderala kroz slušalicu dok je znala da su mu sigurno uši otpale od njenog visokog tona. Nema nikakve dokaze da se šali, ali je znala da se šali.

- ,,Ne, ne šalim se. Mislim ozbiljno".

- ,,Teo, budeš li se šalio sa mnom. Kunem ti se ubiću sve u tebi!".

- ,,Mmm.. sviđa mi se. Može".

- ,,Odgovaraj na pitanje. U kojoj ste bolnici?".

Začula je kratko domungođavanje te joj se učinilo da je začula i kratki kikot. Ma kako se usuđuje da joj se tako ponaša i da tako razgovara sa njom?

- ,,Ovaj.. obuci se što lepše možeš. Takođe uzmi Stefanov auto i dođi u bolnicu koja je udaljena par ulica od hotela".

Zatim kada je htela da ga nešto pita samo je prekinuo razgovor. Tek tako lako. Bacila je telefon sva zabrinuta na krevet te obukla svoje plave trenerke koje su išle u kombinaciji. Uzela je telefon te ga je stavila u džep, a zatim ujedno i ključeve.