Nepoznati broj 📞

- 43.Deo -

Klatio se kao da je pijan, ali Stefan nije razumeo šta je time želeo da kaže.

–         ,,Rekao si ti sve šta si imao. Izađi napolje da ne zovem obezbeđenje i da im kažem da nas uznemiravaš".
–        ,,Zar misliš da padam na takve fore?".

Začuo je njegov hladnokrvni smeh kroz celu prostoriju te se umalo nije naježio. Poslušao je svoj instinkt.

–        ,,Ne teraj me da te sam izbacim napolje".

Stivenu se pomalo dopalo što se Stefan opustio, ali opet želeo je samo jedno da zna. Da li je zaljubljen u zelenooku devojku koja sedi upravo pored njega i koja ne skida pogled sa oboje? Izgleda da se mali tajni agent veoma vešto uplašila da nije smela ni jednog da pogleda u oči. A ako se potvrdi da je Stefan zaljubljen u nju, imaće napokon nekih novih i vedrijih tema za razgovor. I to ga je uzbuđivalo. Morao je da zna. Želeo je da zna sve.

Od samog početka kako su se upoznali.
Pa do samog kraja kada su se poljubili.

–         ,,Reci mi, ako mi ne kažeš sam ću saznati".

Posmatrao je Stefanovo grčevito lice te se odjednom široko iritirajuće osmehnuo od uha do uha.

–        ,,Zar stvarno misliš da bi ti neko nešto rekao?".

Upitao je to Stivena sa podignutom obrvom. I njegovo samo lice je bio iritirajuće. Od kada je on postao takav? Kao da ga je sve iritiralo. Sve sem nje.

–        ,,Pa ja znam da bi mi neko rekao, pogotovo tvoj kolega".

Pokazao je pogledom prema kancelariji prekoputa njih gde se nalazio plavokosi momak.
Teo.

–        ,,Budi siguran u to da će da ti kaže. Pazi da ti ne kaže".

Nadurio mu se Stefan veoma sarkastičnim tonom dok je grickao vrh hemijske olovke.

–         ,,Hoćeš li da se kladimo da će mi reći?".
–        ,,Neće on tebi ništa reći".
–        ,,Hoće, veruj mi na reč".
–         ,,Izađi napolje".

Opomenuo ga je Stefan, ali Stiven je bio tvrdoglaviji. Naslonio se na njihov sto i posmatrao zbunjenu Antoniu.

–         ,,Šta je bilo srce?".
–         ,,Stivene".

Prorežao je Stefan tiho kroz zube dok je škriputao njima. Ne sviđa mu se što joj daje slatke nadimke od kojih bi pola devojaka u Novom Sadu palo na kolena? Da li se to njemu čini ili je Stefan stvarno izljubomorisao?

–        ,,Meni kažeš".

Pokazala je prstima ka sebi dok je Stiven kroz podsmeh klimnuo glavom.

–         ,,Nešto ti nije jasno?".
–        ,,Od kako si ušao ovde, ama baš ništa mi nije jasno".
–        ,,Ne dopada mu se način na koji flertujem sa tobom, dušice".

Krenuo je da je pomazi po obrazu te ga je Stefan pre nego što joj je dotaknuo obraz uhvatio za ruku i prevrnuo je. Stiven je na kratko jauknuo od bola u ruci.

–        ,,Stefane, dosta! Moramo da radimo, ističe nam vreme".

Krenula je da ga pomeri i da pusti Stivena, ali ju je blago odgurnuo dok je okružio sto te naterao Stivena da nastavi dalje.

–        ,,Rekao sam ti da odeš".

Prošištao je kroz zube dok je otvorio vrata i kroz ista ga odgurnuo napolje.

–         ,,Da se nisi više usudio da dođeš ovamo".

Viknuo je dovoljno jasno kako bi ga samo on čuo jer nikog drugog ni nije bilo u hodniku. Svi su radili svoj posao sem Stivena koji je izgleda odlučio da se pozabavi životima drugih i da meša prste tamo gde ne treba.

Uz glasan tresak je zatvorio vrata i vratio se nazad na stolici, a onda seo pored Antonie koja je iste sekunde ustala. Brzo ju je povukao za ruku i smestio u svoje krilo, pre toga je pomerio njenu neudobnu stolicu. Sklonio joj je kosu sa vrata i pogledao njeno rumeno lice.

–        ,,Ti stvarno nisi normalan. Rizikuješ sopstveni posao Stefane".

Pogledala je u svoje sklupčane ruke dok ju je mazio palcem po obrazu. Želela je da se skloni od njegovog dodira što je pre moguće, ali isti taj dodir ju je opustio. Približio ju je još više ka sebi dok joj je ljubio obraz, vrat, a onda prešao na kutak usana.

–         ,,Ne rizikujem ja ništa, mila. Ali ne može da dira on nešto što je jednostavno moje i za šta sam se ja trudio da to bude moje".

Ona je njegova.
I činilo joj se da je oduvek bila njegova.

–        ,,Pusti me da malo uživam u tvojim poljupcima, dosta sam se umorio od posla".

Kratko su se zakikotali dok ju je uhvatio iza vrata i prislonio dug poljubac na njene usne. A taj poljubac je bio pun još nečega. Pun čežnje. 

Glasno je izdahnuo kada je Teo u autu počeo da priča. Prstima je tapkao po volanu i trudio se da ostane smiren. Koliko god se trudio nije mu išlo. Jer vena na njegovom čelu se polako, ali i jasno ocrtavala. Razmahnuo je glavom da bi se usredsredio na svoje misli te ga je Teo udario blago po ramenu dok je iz njegovih usana proletelo par reči koje su bile ni malo baš prijatne.

–        ,, Ti si potpuno poludeo za tom Antonijadom".

Žustro je rekao Teo dok je kosu čupao svojim prstima. Bio je uznemiren. Toliko uznemiren da se plašio da će ga njegov najbolji prijatelji, kolega kojeg zna od kako radi ovde, zaboraviti. Da će se praviti da između njih nije bila bratska ljubav i da će odlepeti za njom.
Stefan se okrenuo ka njemu dok je zastao na semaforu te začkiljio očima.. Jedina mana mu je ta što je Teo vrlo dobro znao kada je Stefan spreman na svađu.
A u ovom trenutku mu je to najmanje trebalo.

–        ,, Šta si rekao? ".
–         ,, To što si čuo, meni se ne daje da ponavljam dva puta".
–         ,, Kao prvo ona se zove Antonia, a kao drugo i sam Bog zna koliko je moje srce traži. Zato ne mešaj se tamo gde ti nije mesto ".