Nepoznati broj 📞

- 18.Deo -

–        ,,Smatraju da će tako postati jači i da agenti kao što ste vas troje mogu da uliju još veću snagu".
–        ,,Zar oni stvarno misle da tako mogu biti nepobedivi? Sa nama? Nas troje ima i ne znam kako će uopšte moći da urade nešto bez ikakve greške".

Pobunila se Antonia po prvi put od kako je sela te prekrstila noge.

–         ,,Imate visoku inteligenciju pamćenja svo troje. Pametni ste i znate šta trebate uraditi u situacijama kada treba da se dogodi ubistvo".
–        ,,Rešavanje ubistava na taj način će im samo dokazati da nisu stvoreni da budu u tim plavim uniformama".

Antoniine reči su mu odjekivale kroz glavu.

–        ,,Slažem se da si u pravu".
–        ,,Ja sam uvek u pravu".

Prekinula ga je na sred rečenice.
Ona to nikada nije radila.

–         ,,Potrebna im je pomoć. Ministar je rekao da ste tamo bezbedniji".
–        ,,Bezbedniji? Zašto? Od koga mi to tačno bežimo? Od babaroge?".

Namrgodila se na zadnje pitanje koje je očigledno postavila svima njima koji su se tu nalazili.

–        ,,Ne Antonia. Snaga koju vi imate je duplo veća od njihove. Njima je potrebna čvrsta ruka i oslonac. Oni ne mogu sve sami da srede ako nemaju nekoga ko će ih uvesti u slučaj i razmatrati neke situacije koje nisu dovoljno jasne".
–         ,,Sada mi je sve jasno. Nesposobni su da rade sami".

Zagledala se u beli zid te tako zaćutala.

–         ,,Ali vidim da sam već dobio dojavu da ćeš raditi sa nekime".

Zagonetno je to rekao dok je upalio lap top i pročitao poruku sa telefona koju je malopre dobio. Ušao je u mail i setno se nasmejao dok su sva tri radoznala lica preusmerila pogled na njega.

–        ,,I? Sa kime će raditi gospođica Antonia?".

Petar nikada nije sakrivao svoju radoznalost. Oduvek je bio radoznao u svemu što bi ga zanimalo, a trudio se da sazna.

–         ,,Pa sada. Radiće sa nekim Teom Rankovićem".

Prekinula ga je u sred rečenice te glasno zajaukala. Upitno ju je pogledao dok se počešao po bradi.

–         ,,Šta nije u redu?".

Smanjila je oči te trepnula, a onda razmahnula rukom.

–        ,,Samo ne on".
–        ,,Zašto?".
–         ,,Ja njega ne podnosim".
–        ,,Zbog čega?".
–         ,,Imam par prilika u kojima sam ga sretala, ali ne daj Bože nikome da neko sa njima započne svađu".

–        ,,Svađu?".
–        ,,Duga je to priča, a i ne želim da bilo koga zamaram sa time".
–        ,,Sigurna si?".
–         ,,Šta?".

Podigla glavu kako bi ga pogledala te je ugledao radoznali sjaj u oku.

–        ,,Da ne želiš o tome da pričaš?".

Kliknuo je na prazno polje dok je nešto kucao na tastaturi te kada je završio poslao je povratnu poruku.

–         ,,Sigurna sam. Ko je onaj drugi sa kojim ću raditi?".
–         ,,Stefan Stefanović".

Zastala je potpuno izgubljena u vremenu.

–         ,,Šta? Mene ovde neko zeza zar ne? Recite da se šalite sa mnom".

Lupnula se blago rukom o čelo dok je ponovo zajaukala. David se pitao šta je nju toliko uznemiravalo ili joj nije davalo mira za slobodu.

–        ,,Pa šta je sad bilo?".
–        ,,Nebitno je, ali pre bih želela da uklonite tog Tea i da ne radim sa njim nego da se stalno svađam sa njim po celoj zgradi oko nebitnih stvari".

Antonia mu je po prvi put delovala usplahireno i nekako čudno. Veoma čudno. Nikada je takvu nije video. I nikada se ona tako nije ponašala.

–        ,,Vas dvoje se baš ne podnosite?".

Izgledalo mu je kao da mu pitanje lebdi u vazduhu. Ugasio je lap top te se promeškoljio u mestu.

–        ,,Ne biste verovali kada bih vam ispričala o čemu se sve nismo svađali".
–        ,,Ne mogu da im to ponudim. Oni sami znaju ko je iz njihove stanice najbolji".
–         ,,Zašto baš ja?".

Tiho je upitala samu sebe dok se trudila da ne zaplače od muke.
Davidu se tada po prvi učinilo da je Antoniu mučio neki veliki problem.

–        ,,Mi bi sada trebali da idemo. I sutra gde ćemo doći na posao?".

Petar je ustao sa stolice dok je nameštao svoju kravatu i upitao Davida to pitanje već po drugi put.

–        ,,Ićićete tamo. Tako su mi saopštili da od sutra ćete tamo raditi. Što se tiče u koliko sati oko deset".

Klimnuli su glavama te je Antonia sačekala da Petar i Željko odu kako bi ona jedva ustala sa stolice i krenula prema vratima.

–        ,,Antonia"..

Tiho ju je pozvao na što se ona okrenula ka njemu iste sekunde.
Nedostajaće mu da je gleda svakog dana kako radi i kako dobija na slučajevima, ali ipak je to posao koji ne sme odbiti. Barem se nadao da će biti srećna na tom poslu ako ništa drugo. Podigla je obrve ne pitavši ništa te joj se žustrim koracima približio i naslonio svoju levu ruku na njeno desno rame ne želevši da je povredi nekakvim nepristojnim rečima.

–         ,,Molim te, čuvaj se".

Sjaj u oku se naglo pojavio, ali isto tako bio je ubeđen da je u tim tamno zelenim očima ugledao blagi osmeh. Ili je to bio samo sjaj?

–         ,,Hoću, znate da hoću".

-------‐----------------‐--------
- malo kraći nastavak nego inače. 🤗 uživajte, sutra možda će biti dužih nastavaka. ☘