Nepoznati broj 📞

- 34.Deo -

Obrisala je znojave ruke te navukla crne rukavice na rukama. Mogla je da oseti kako joj se grlo suši dok mu postavlja to pitanje, ali nije pridavala mnogo pažnje. Sada samo treba da misli kako će sve dobro proći, u najboljem slučaju potrudiće se da sve uhvate.

–         ,,Sakrivamo se iza drveta. Svako posebno. Kada se budu sastali, bacamo se na posao".

Ugasio je auto te pogledao u nju kroz tamu. Video je da je klimnula glavom i da je bila mnogo nervozna.

–         ,,Možeš li?".

Tiho ju je upitao na što je Teo prolomio glavu kroz oba sedišta i pogledao ih.

–        ,,Ja bih se pitao da sam na njenom mestu da pazim gde pucam, jer šta bi se desilo ako bih upucao nekoga?".

Oštar bol ga je opkolio u licu dok se Antonia sarkastično nasmejala.

–         ,,To sam mogla i ja".

Stefan joj se blago osmehnuo i zavrteo glavom.

–         ,,Da li se samo ja plašim da nešto ne krene po zlu?".
–        ,,Nisi jedini, imam isto takav osećaj".

Pucketala je prstima dok se Teo opet obratio. On nikada nema mira.
On nikada ne ume da ćuti.

–        ,,Evo, negativce ne primam u svoj život. Ako vam to znači nešto. A što se tiče posla, nadajmo se da ne mislite ništa loše".
–        ,,Teo".
–        ,,Molim Stefane".
–        ,,Podseti me posle posla da te opet udarim u lice".
–         ,,Oh, ne. Bolje onda da ćutim".
–        ,,Bolje bi ti bilo“.

Otežano je disao kada su izašli iz auta i svako se na svoju stranu sakrio. Teo se sakrio iz visokog drveta, Stefan iza velikog tamnog žbunja, a Antonia iza par redova crvenih ruža koje su tek počele da budu u cvatu.
Kako bih samo sve dala da budem kao ove ruže i da nemam ovakve košmare nalik poslu.
Mislila je dok je uzela pištolj pažljivo i brojala je u sebi sekunde.
Jedan..
Dva..
Tri..
Četiri..
Pet..
Stefan je osetio blagi nemir u grudima. Nije znao šta je to što ga non stop tera da razmišlja na negativne stvari. Nije voleo negativnu stranu, pa čak ni mržnju. Ali ovog puta je osećao da će se nešto desiti. Nešto veoma, veoma loše. Čak se trudio da taj nemir izbriše iz sebe i da ga ostavi sa strane kako bi kasnije sam sebe upitao zašto ga je osećao i zašto se stvorio baš onda kada treba trezveno da razmišlja. I nije mu išlo koliko god to pokušavao.
Veliko strujanje u vazduhu se osetilo kada su začuli par glasnih koraka kako prolaze pored žbunja iza kojih je čučao. Prsti su mu se ukočili i bili potpuno beli dok je zatvorio očne kapke i molio Boga da sve prođe u najboljem redu. Pomislio je kako bi posle izvršenog posla dobio nekakvu nagradu poput, poljubac od Antonie. Blago se osmehnuo, a onda se ukočio jer je začuo jedan pucanj iz pištolja.
Dovraga..

Pa niko nije dao znak kada treba da pucaju.
Usna mu je zadrhtala kada je ugledao Antoniu pored punijeg čoveka kako joj drži pištolj na slepoočnici. Provirio je malo bolje te je odmah ugledao Tea kako je uperio pištolj u drugog čoveka koji je imao maramu oko čela. Kako čudni ljudi.
Ali Antonia!

Namestio se dok je uperio pištolj i stisnuo ga, a onda ubrzo i ispalio metak. Nekoliko sekundi je trebalo da metak stigne do čoveka koji je držao Antoniu. Antonia je pala na pod uz glasan jauk kao da je udarila glavu dok je čovek bio ranjen blizu vrata. Srce mu je poskočilo dok se kao vetar okretao kako ga ne bi ostali ljudi koji su se nalazili videli. I baš tada su počeli da se čuju pištolji i metci koji su padali na podu.

Ovo jeste bio maskenbal.

Jer je svako od neprijatelja imao razne marame i stvari oko glave kao i vrata. Kao da su ličili na kauboje.
Antonia je potrčala do zida i naslonila se na njega dok je dahtala sva uplašena i skoro izgubljena. Ovo joj se nikada nije desilo.

Zbog samo jedne proklete greške koju je uradila mogla je da bude mrtva.
Mrtva.
Jeza joj je prošla kroz čitavo telo.

To nije smelo da se desi. Trebala je da više bude pribranija i svesna rizika. Ubrzo pored nje se pronašao zadihani Stefan sa Teom koji se naslonio na zid i bespomoćno dozivao roditelje da mu pomognu. Kada su se smirili Teo je progovorio. Ali reči koje je rekao nije želela da čuje. Barem ne više dok je u ovom poslu.

–         ,,Ovo je tek prva tura, imamo još jednu".

Stefan je raširio oči dok je nemo posmatrao svet oko sebe i ljude koji su ležali bespomoćni na zemlji.

–         ,,Još jednu? Zezaš se zar ne? To nije bio plan, plan je bio da uhvatimo ludaka i da ga uhapsimo".

Uznevereno je upitao i Antonia je po prvi put začula drugačiju boju u njegovom glasu. Oblizao je donju usnu dok mu je znoj kapao sa čela.

–         ,,Da li sam se ikada šalio sa takvim stvarima? Stvarno Stefane? Moramo da napravimo brzinski plan".
–        ,,Plan?!".

Oboje su upitali na sav glas dok se Teo držao za glavu i odmahnuo glavom željan da se što pre završi i da se vrati svom udobnom krevetu.

–         ,,Da, plan. Moraće neko da ga izazove".
–        ,,Kako misliš da ga izazove? Pa nismo mi striptizete da izazovemo ljude na ubistvo".

Ogorčeno mu se obratio Stefan na što je zagrlio Antoniu koja je bespomoćno drhtala.

–         ,,Žao mi je, ali tako je kako je. Moraćeš da se pomiriš sa time da Antonia izađe".
–         ,,Ma ne dolazi u obzir!".

Vikao je iz sveg glasa na Tea dok ju je pripio još više uz sebe ne puštajući jr iz zagrljaja.
Zagrlila ga je obema rukama. Njegove ruke su bile čvrste i jake te su je grlile još više i davale su joj do znanja da je neće tek tako lako pustiti da ode.

----------------------
- malo problema, malo nedoumice, malo nervoze. Tri u jedan! Pa sad da vidimo kako će ići dalji tok radnje priče i mene zanima. 😄💛