Nepoznati broj 📞

- 48.Deo -

Dala je mu je dovoljno vremena da razmisli i ukapira šta je želela da kaže, ali nije mogla zbog radoznalih ušiju.

- ,,I šta si time ukapirao?".
- ,,Pa ti si povređena!? Pa kako?! Kad se to desilo?!".

Uzviknuo je nekako frustrirano i ljutito u isto vreme dok je ona sela na krevet i cupkala nogom jer nije znala više šta da radi.

- ,,Jesam povređena, nemam vremena sada o tome da diskutujem. Znaš broj mog doktora pošalji mu poruku da svrati kod mene posle posla jer sada upravo završava smenu i reci mu da hitno dođe jer je opasno po moj život".

Zadnju rečenicu je malo preterala, ali čim je to rekla čim je i Željko odmah odgovorio.

- ,,Pozvaću ga odmah. Ostani u stanu, čekaj ga, brzo će doći".
- ,,Pošalji mi poruku da znam kada je krenuo".
- ,,Naravno. Javi mi posle šta je bilo".
- ,,Ne mogu samo tebi da pričam o tome, treba i Petar da bude kao i šef".
- ,,Sutra posle posla?".
- ,,Sutra ne dolazim na posao".
- ,,Sutra nas čekaj u kafiću pored parka".
- ,,Važi, hajde nazovi ga, umirem od bolova".
- ,,Da mi je samo znati šta si uradila nesrećo".
- ,,Nemoj da me nerviraš i nemoj da produžavaš razgovor".

Prekinula mu je baš kada je on želeo još nešto da kaže. Nema veze, on i onako ne može nikada da bude ljut na nju.

Gledao je u svoj telefon i u završeni poziv gde mu je Antonia malopre spustila slušalicu. Par puta je trepnuo ne bi li shvatio šta se to desilo te razmahnuo glavom i barem na par sekundi očistio misli. Poslao je poruku doktoru koji radi za Antoniu već od prvog dana kada je postala tajni agent i prišao je ogledalu da se pogleda. Stavio je telefon nazad u džep dok je pustio malo hladne vode na njegovim prstima i kvasio kosu. Pokušavao je već par puta da namesti masnu kosu koju nije prao samo dva dana, ali je odustao kada je shvatio da njegovoj kosi nema pomoći i da će morati da je opere sutra pre nego što bude otišao na posao.

Često je vodio higijenu o svojoj kosi jer je ona na neki način predstavljala njega.

,,Kao što žene brinu o svom telu, tako i muškarci brinu o svojoj kosi" to je bio njegov moto.

Začuo je kako su se vrata otvorila te kada je poželeo da ode osetio je hladan nož na vratu. Zadrhtao je od straha i brzo se pretvorio u hladnog otmenog momka koji je došao ovde povodom večere sa prijateljima.

- ,,Pošalji poruku Antonii Jelić da se sprema na veoma dobro ucenjivanje jer je šef želi mrtvu po bilo kojoj ceni".

Usna mu se osušila dok je jezikom prešao preko nje te kada je krenuo sa rukom ka tom čoveku gde nije mogao da mu vidi lice jer je lice bilo prekriveno crnom maramom od svega ugledao je samo sive oči.

- ,,Zašto?".
- ,,Mnogo pitaš".
- ,,U ocenjivanje spada?".
- ,,Ako ne uradi zadatke koje ću ih preneti preko tebe razglasiće celom svetu da je tajni agent i ujedno će je ubiti".

Vrlo nejasan razgovor i veoma neprijatan zaključio je Željko.

- ,,Ona nije ovde".

Brzo je progovorio dok se ivica noža igrala sa njegovom kožom.

–        ,,Nego gde je?".
–        ,,Pa kao što ne vidiš u ovom gradu nije".
–        ,,Gde je otišla?".
–        ,,Ne znam. Zapravo niko to ne zna".
–        ,,Van države je?".
–        ,,Dobila je zadatak van države".

Momak koji je držao nos sada ga je spustio te Željko nije ni shvatio šta je nameravao da uradi, osetio je samo udarac po licu i to pesnicom. Zajaukao je tiho te pao na kolena dok je ovaj govorio ,,Prokletstvo" i zalupio vratima. Krv mu je kapljala iz nosa, ali to mu je sada bilo veoma nevažno. Bio je bitan Antoniin život i ako je ne spase do sutra izgubiće je. Ustao je te tako velikom brzinom stigao do stola dok je ugledao da nema nikoga. Svi su otišli. Zatvorio je očne kapke uzeo telefon i pozvao šefa.

–        ,,Reci Željko".
–        ,,Hitan je poziv, sve je hitno! Moramo da je udaljimo na neko vreme ubiće je".

Izašao je iz kafića te se zaputio ka advokatskoj kanceraliji gde je ubrzao hod.

–        ,,Bože. Nađimo se kod nje u stanu. Javi joj da dolazimo".
–        ,,Nisam siguran da bi želela da zna ovakve informacija, posebno ne o njoj u ovo gluvo doba noći".
–        ,,Zovi je odmah i reci joj".

Štrecnuo se na hladan glas dok je odobrio te se vratio nazad prema kafiću i ušao u prvi taksi koji je naišao. Dao je adresu zgrade u kojoj je ona živela, a onda platio čim je izašao iz taksija pozdravljajući šefa koji ga je čekao kod stanice.
Antonii se uopšte neće dopasti ove vesti.

–        ,,Ubuduće pripazi na takve napade jer su veoma opasni. Umeju da vrate osobu u prošli život ili u budućnost koja će se desiti, a ponekada i u košmare i onda nakon tog "sna" osoba nije svesna ničega što se događa oko nje. Sem zujanja u ušima, magle ispred očiju koja ubrzo prerasta u mrak i raznih halucinacija koje nateraju čoveka da vrišti, naređuje, ruši, naudi sebi, histeriše".

Hranila se tim informacijama dok joj je doktor objašnjavao sve ono što je ona doživela u tom trenutku.

–        ,,Bolećete par dana nadlanica, ali sve dok ne dođe na svoje mesto jer si je baš dobro sredila, moraćeš da miruješ i da se ne upuštaš ni u kakve zadatke".

Spustio joj je lekove na sto dok je ona zurila u njih i zapitala samu sebe šta joj je to uopšte trebalo. Umesto da ima miran i lagodan život ona sada mora da se bori za svoj život.

–        ,,A ti lekovi su za?".

Pomalo izgubljeno je upitala želevši da se nalazi bilo gde na svetu osim tu gde je sada.

–       ,,Protiv napada panike".

Zatvorila je oči čim je osetila blagu vrtoglavicu te se opustila kada ju je prošla nakon par dugih sekundi.

–        ,,Da li će mi stvarno pomoći ti lekovi?".

Nikada nije bila sigurna u takve stvari. Nije pila lekove još od osnovne škole i sada se plašila da ih popije nakon toliko godina pauziranja.

–        ,,Trebalo bi osim ako ne osetiš da ti biva sve gore onda momentalno istog momenta ih ostavljaš".
–        ,,Ne sećam se kada sam zadnji put pila lekove".