Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 25. deo

~ Igra čežnje ~

●25.deo●

*VEČE*

Kejt P.O.V.

Budim se na kauču sva ukočena. Svaki mišić i kost u telu su me boleli kao da sam pretučena. Možda mi fizički nije bilo ništa, ali sam se osećala kao i te proklete noći.
Osećam kako su mi i kapci teški i non stop se zatvaraju uprkos tome što ih ja podižem.
Nekako se uspravim u sedeći položaj, te prođem rukom umorno kroz kosu.
Udahnem duboko i zabacim glavu unazad zatvorenih očiju.
K: Ovo je nepodnošljivo...
Prošaputam tiho, te spustim pogled. Zbunjeno skupim obrve na ćebe koje je prekrivalo moje noge.
Odjednom se trgnem i počnem da se osvrćem po sobi u nameri da vidim svoje stvari.
Smirim svoje disanje kada ih ugledam na baru u kuhinji.
Prisetim se današnjih događaja i momentalno me zaboli glava od same pomisli na Reja i njegovih reči.
Ustanem sa kauča i složim ćebe, te sporim koracima izađem iz stana i pokucam na Leova vrata.
Nisam dobila nikakav odgovor, te se okrenem i približim se svojim vratima.
Taman krenem da ih otvorim kada se čulo škripanje njegovih vrata.
Okrenem se i ugledam ga razbarušene kose i pospanog pogleda. Vratim se do njegovih vrata i sačekam da se malo razboravi.
K: Spavao si?
L: Aham.. Pošto se ti nisi budila ceo dan, odlučio sam da i ja spavam.
Osmehnem se blago, te mu pružim ćebe.
K: Hvala. Hvala i za moje stvari.
Klimnuo mi je glavom te protrljao oči i potpuno se probudio.
L: Hajde uđi kod mene.
K: Zašto?
Trznem se malo na njegovu ponudu.
L: Ajde jebote, neću te ubiti. Komšije smo a i pije mi se kafa.
Osmeh mi se odmah ocrtao na licu na šta se i on nasmeši. Pomerio se da ja uđem, te je zatvorio vrata za mnom.
Spustim ćebe na njegovu sivu sofu u centru dnevne sobe, te prođem do kuhinje i sednem za sto.
Razgledala sam pogledom po njegovom stanu dok je on kuvao kafu.
Dosta kutija je bilo neraspakovano, ali osnovne stvari su bile nameštene. Od mog mračnog stana doći u ovako svetao stan je bilo nešto neverovatno.
L: Trebalo bi češće da se smeješ.
Njegov glas me trgne. Spustio je šolju kafe ispred mene i sa svojom šoljom seo preko puta mene.
K: Zašto bih to radila? Apsolutno nemam nikakvog razloga da se smejem.
L: Zbog njega?
Sklopim oči kako bih zadržala moguće suze, te duboko udahnem.

Leo P.O.V.

L: Šta se to desilo? Mislim... skontao sam da ste bili zajedno i to.
Otvorila je oči i počela da me strelja pogledom.
K: BILI! To je prošlo vreme.
L: To sam i rekao. Bežiš li od njega?
K: Da..
Odgovorila je uz uzdah i spuštenim pogledom, te i ja spustim pogled razmišljajući šta li joj se mota po glavi.
Trepnem par puta te vratim pogled na nju.
L: Mnogo ti je bre hladno u stanu! Kako onako spavaš?
Osmehne se blago pa me pogleda.
K: Šta mi fali?
Odmahnem glavom sa osmehom.
L: Mnogo si čudna.. To mi se i dopada.
Izvila je jednu obrvu gledajući me sa veoma malim osmehom.
K: Šta ti pokušavaš?
Prekrstila je ruke i dalje me gledajući.
L: Ništa. Bože, ne možeš ni da kažeš šta misliš..
Nasmeje se spuštajući pogled na šta je ja zanosno pogledam.
L: Opet se smeješ.
Pogleda me pa se malo uozbilji i začuđeno odmahnem glavom.
K: Ovo je prvi put da se na neke gluposti smejem.
Ovog puta se ja nasmejem, te ona odjednom popije svu kafu i ustane.
K: Sutra me čeka naporan trening... sa tobom.
Doda ovu zadnju reč ironično gledajući me nekim vragolastim pogledom, te se okrene i krene prema vratima.
L: Uzmi to ćebe.
Zaustavim je, te me ona pogleda i nakrivi glavu.
K: Ako mi je hladno u stanu ne znači da nemam čime da se pokrijem.
Ustanem i pokupim ćebe sa sofe te joj priđem.
L: Znam, ali uzmi da me mirišeš.
Namignem joj na šta ona prevrne očima ali ovog puta sa osmehom, te uzme ćebe iz mojih ruku i izađe iz stana.