Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 17. deo

~ Igra čežnje ~

●17.deo●

Kejt P.O.V.

K: Ne moram ja ništa da pričam tebi. Šta si ti u mom životu?
Besno stegnem ruke i od stiska me zaboli rana od one čaše koju sam slomila zbog Reja.
Odmah otvorim šaku i vidim kako krv prolazi kroz zavoje.
K: E jebem ti!
Viknem i protresem ruku dok me je on sve vreme namršteno posmatrao.
Ustanem i dođem do kraja njegovog kreveta i uzmem zavoje koji su bili na stočiću.
Odvijem ruku i počnem da prelazim preko rane suvom gazom, ali me on prekine u tome.
L: Očisti ranu onim rastvorom prvo.
Pokazao mi je pogledom na šta ja zbunjeno podignem jednu obrvu gledajući ga.
L: Puno puta sam se sam previjao...
K: Šta si još radio?
Podignem obrve sa nekim nedefinisanim osećajem, te uzmem rastvor i počnem da čistim ranu, pa je na kraju previjem čistim zavojem.
L: Svašta, imao sam divlji pubertet.
Osmehnem se, pa se već u sledećem trenu uozbiljim. Šta ja radim? Treba samo da ga obiđem i odem kući, a ja sedim ovde i slušam o njegovom detinjstvu.
K: Vidim da si dobro, tako da ja sad idem.
Krene da mi odgovori, ali se zvuk mog telefona ispreči.
Uzmem ga i progutam knedlu kad vidim poruku. Ni manje ni više nego od Reja.
- Zašto mi ne otvoriš vrata? Kucam ti već 15 minuta. Ako ne otvoriš odmah, razvaliću. -
K: Ma razvali, boli me kurac!
Nesvesno viknem, te pogledam u Lea koji me je čudno i pomalo namršteno posmatrao.
Vratim telefon u džep i počnem unezvereno da gledam levo desno.
L: Kako si toliko nervozna za jednu žensku osobu?
K: Šta te briga.
Iznervirano mu odbrusim, te se vratim i sednem na stolicu.
Ne znam kuda ću od problema više. Imam one mamlaze na poslu koji su nesposobni da žive a kamoli da nauče nešto, Martinova majka je loše, Rej me proganja sve više, još mi i ovaj u bolničkom krevetu stvara pritisak!
L: Zar ti nisi krenula kući?
Momentalno ga pogledam a on se već smeškao, te ja brzo skrenem pogled i izdahnem.
K: Krenula sam.. ali sad neću da idem! Jel ti smeta?!
L: Ne, naprotiv. Lepo ćemo se ispričati.
K: Zaboravi na priču, neću da pričam.
Okrene glavu i prevrne očima u nadi da ja neću videti, ali ubrzo vrati ozbiljan pogled na mene.
L: Od koga bežiš?