Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 34. deo

~ Igra čežnje ~

●34.deo●

*VEČE*

Kejt P.O.V.

Radni dan kao i svaki drugi. Nikad mi posao nije bio problem, čak sam od privatnih problema bežala i vraćala se poslu samo da bih skrenula misli.
Svakog dana smo tačno u podne Martin i ja trenirali zajedno sa kandidatima, da ih tako nazovem. Čak je i meni zapala za oko ona Aleks. Onda je delovala jako nesigurno kad nam je zatražila pomoć, ali na treninzima se vidi njena snaga i borba.
Počela sam i ja Martina da živciram po pitanju nje. Neka vidi kako je to kad te neko zeza.
M: Ne ideš kući? Skoro je pola 11.
Odmahnem glavom bez ijedne reči dok smo nas dvoje u kancelariji slagali papirologiju za sud.
K: Niti mogu da spavam, niti mi se spava.
M: Kako hoćeš, ako ti treba nešto ti me pozovi.
Krene ka vratima, pa se odjednom okrene prema meni sa vragolastim pogledom.
M: Ustvari, ti imaš Lea da te čuva, ne moraš mene da zoveš.
Uzmem najbližu hemijsku i bacim je ka njemu, ali on vešto izbegne i izađe napolje.
Osmehnem se na trenutak, te se zagledam u jednu tačku i izdahnem.
Stvarno bih trebala da ga obiđem.
Savijem se ispod stola i uzmem njegovu torbu pa je prebacim preko ramena i krenem ka njemu.
Kako sam se sve više približavala pritvoru, sve nervoznije sam stezala kaiš torbe.
Progutam knedlu i otvorim vrata gde mi se pogled odmah prilepi za njegovo lice.
Htela sam da se osmehnem ali sam videla da on uopšte nije raspoložen.
L: Otkud ti ovako kasno?
Grubim glasom je progovorio što me je malo i zabolelo, te zatvorim vrata za sobom i približim se rešetkama.
K: Sređivala sam papire za sud, a i trenutno ovde boravim..
Izgovorim tiho u nameri da ne čuje, ali se on ipak namršti.
L: Boraviš ovde?
Odlučim da ne odgovorim na to, te mu proguram torbu kroz rešetke.
L: Rekao sam ti da mi ne treba odeća.
Slegnem ramenima i skrenem pogled.
K: Nema veze.
L: Zar si morala da proguraš torbu? Mogla si da otključaš i da uđeš.
K: Nemam ključ, a i nije dozvoljeno da otključavam posle 10.
Slagala sam ga. Ne mogu još da budem sa njim iza rešetaka.
Čula sam njegov mali podsmeh, te stavim ruke u džepove i okrenem mu leđa i skliznem niz rešetke i sednem na pod.
K: Nisam mirna u svom stanu, navikla sam na tvoje prisustvo..

Leo P.O.V.

Osmeh mi se razvuče kada začujem njene reči. Nisam mislio da ću ovako nešto čuti od nje. Iako sam želeo sada glasno da se nasmejem, odlučio sam da se malo igram sa njom.
L: Prvog dana si htela sa me izbaciš iz stana.
K: Htela sam...
Osetim kako joj glas drhti pokušavajući verovatno da zadrži suze. Upravo taj njen slomljeni glas mi je u trenutku stegao srce.
Ustanem i priđem joj, te i ja sednem na pod pored rešetaka, naslanjajući svoja leđa na njena.
Nisam je ništa zapitkivao, pustio sam je da sama počne da priča.
K: Bežim od njega.. od Reja.. Bili smo zajedno četiri godine, veće sreće nije bilo. A onda sam saznala da me vara.. i ne, nisam jedna od tih koja će to da oprosti ili da pati zbog toga.
Koliko god se ona trudila da sakrije bol u glasu, nije joj uspevalo. Ja sam samo ćutao i pustio je da se otvori.
K: Suprotstavila sam mu se iste večeri i vikala na njega iz sveg glasa, ali nisam mogla da očekujem šta će mi uraditi..
Puls mi se sve više ubrzavao ne želeći da čujem šta joj je taj gad uradio.
K: Tako jako me je odgurnuo od sebe da sam ja udarila ramenom u zid i slomila ga.. Bol je bio prejak i mislila sam da je to najgore što mi se može desiti te večeri. Ali naravno da to nije bilo sve..
Uzdahnula je duboko i osetio sam da je zabacila glavu unazad dodirivajući moja leđa.
K: Ležala sam na podu presavijajući se od bolova, a on mi je prišao sa špricom u ruci.. U jednoj sekundi mi je ubrizgao svu tečnost iz njega, posle samo par minuta je počelo da mi se vrti u glavi. Iako mi je sve bilo mutno, videla sam njegov pogled.. psihopatski... Čak mu je i govor zvučao tako...
Šmrkutala je što je tiše mogla, ali nije joj polazilo za rukom.
K: Drogirao me je.. Nisam se onesvestila, ali sam znala šta je uradio... Čak ni to nije bilo najgore. Prišao mi je i počeo da otkopčava pantalone..
Na sam pomen ovoga mi je svašta padalo na pamet. Bio sam spreman da ga ubijem, stezao sam pesnice sve jače.
K: Poslednje čega se sećam je da je Martin u tom trenutku ušao i počeo da ga udara. Sreća pa je stigao na vreme. Od svog tog stresa i prevelike količine droge u mojoj krvi, ja sam upala u komu. Probudila sam se posle šest meseci..
Okrenem glavu i ugledam njenu ruku crvenu od udaraca, te je odmah uhvatim zaustavljajući je sa pričom.
Okrenula je glavu prema meni i suznim očima me je pogledala.
Nežno sam prelazio preko njene crvene šake.
L: Otključaj i uđi kod mene. I nemoj da me lažeš da ne smeš da otključaš.
Bez pogovora je klimnula glavom, te ustala i otključala.
Seo sam ponovo na klupu, ona je zatvorila vrata za sobom i sela do mene.
Oboje smo prekrstili ruke u isto vreme. Hteo sam nešto da progovorim ali nisam znao šta.
Samo je spustila glavu na moje levo rame i sklopila oči.
Razdvojim ruke, te prebacim levu preko nje pribijajući je što više uz mene na šta se ona samo promeškoljila.
Moje lice je samo pronašlo njenu kosu i tu je i ostalo.
K: Probudi me u šest ujutru da izađem pre nego što čuvar dođe...
Nisam mogao da suzdržim smeh više.
L: Spavaj i opusti se...