Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 91. deo

~ Igra čežnje ~

●91.deo●

*VEČE*

Martin P.O.V.

Već je pao mrak, a ovaj mamlaz ništa pristojno nije našao. Trudim se da se suzdržim jer je i Leo nervozan, ali i on će pući. I to svakog trenutka.
L: Može li to malo brže?! Dok ti to odradiš ona možda neće..! Ne smem ni da izgovorim!
B: Opusti se, sve će Blekiša da sredi. Ali ću nastaviti u svojoj sobi, ovo će potrajati.
M: Lepo, ti ćeš kao da radiš!
A: Ne potcenjuj Bleka, ume da ne spava i po pet noći dok ne završi posao.
B: Hvala ljubavi. Idem ja u svoju sobu.
Uh, zašto mi je toliko grozno to njegovo "ljubavi"? I toliko mi smeta kada to kaže Aleks!
B: Aleks, hoćeš ti sa mnom? Ne smeta mi da delimo krevet...
M: Neće sa tobom! Biće kod mene.
Slegnuo je ramenima i polako se pokupio i izašao.
L: Ako nešto saznate, odmah me zovite. Ne verujem da ću uopšte spavati.
Potapšem ga po ramenu, te on izađe. Ovo će mu biti najteža noć u životu.
Izbegnem da pogledam Aleks, te samo legnem na desnu stranu kreveta, odmah sklapajući oči.
Legla je i ona pored mene, te smo neko vreme ćutali u mraku. Podsetilo me je na onaj dan kad smo došli ovde.
Izdahnula je umorno pomalo me provocirajući.
Otvorim oči i pogledam u plafon prolazeći rukom preko čela.
Krajičkom oka sam video da ni Aleks ne spava.
M: Pronaći će je, zar ne?
A: Hoće, to je Blek.
M: Šta vam je sa tim Blekom?! Kao da je svetac!
Nesvesno sam pukao iako sam sam pitao i okrenuo se ka njoj a ona je već mene zbunjeno ali i smešno gledala.
A: Pa šta sam rekla? Dobio si odgovor na svoje pitanje. To što si ti ljubomoran je tvoj problem.
M: Ja ljubomoran?! Bože mili, šta mi je trebalo ovo..
Ustala je iznervirano sa kreveta, ali sam je uhvatio za lakat i povukao nazad na krevet.
A: Šta je sad?
M: Dolazi ovamo..
Privukao sam je sebi i prekrio nas čaršavom preko glave...

Leo P.O.V.

Vrhovima prstiju prelazim preko hladnog i praznog čaršava na njenoj strani. Čvrsto stežem oči pokušavajući da zaboravim sve ovo i da se bar na minut odmorim. Ali ne ide.
Treba mi ovde, pored mene. Da joj kosa pređe preko mog lica, da u mraku bez imalo muke nađem njene ledene usne i ugrejem ih svojim. Ali je nema.
Da li je i ona budna sada? Sigurno govori da je dobro i da se ne brinem za nju, jer će se ona izvući iz svega kao i obično.
Osmeh mi je i sada stvorila na licu. Ona je moja opasna mala iako bi mogla za nekoliko minuta da me savlada. Ali je i dalje moja mala.
I izvući će se i iz ovoga, siguran sam. Ali opet... sama pomisao da ju je taj manijak oteo mi nimalo ne da mira. Samo se nadam da neće završiti ono što je započeo davno - da je povredi na najbolesniji način.