Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 32. deo

~ Igra čežnje ~

●32.deo●

*VEČE*

Kejt P.O.V.

Ako se nešto desi na sudu i Lea zatvore, ima da dam ostavku.
Stežem sve jače pesnice dok autom ulazim na parking svoje zgrade.
Nakon što se po ko zna koji put perfektno parkiram, izađem iz auta i zaključam ih.
Uvek sam morala da auto savršeno i pod linijom parkiram. Jedno vreme sam bila i opsednuta time, zato sam non stop vežbala i vozila dok to nisam savladala.
Prebacim svoju torbu preko ramena i krenem umornim, ali i besnim korakom uz stepenice.
Naravno da ni moje džangrizavo pričanje same sa sobom nisam izostavila.
K: Jebem ti i zakon i sve..! Zašto ovako sad mora da bude..?!
Xx: Naporan dan?
Blago se trznem na ove reči i u momentu se setim Lea. Iste ove reči mi je uputio dok je ležao u bolničkom krevetu.
Okrenem se i blago se osmehnem starijem dekici.
K: Čika Marijane, Vi ste stalno ovde. Jel Vam treba nešto?
M: Kejt, uvek dolaziš sa posla nervozna, kako tako brzo promeniš raspoloženje?
K: Svašta se dogodilo, znate i sami... Zar kamere ne rade? Ne morate svake večeri da i Vi čuvate zgradu.
M: Nema veze, neka me ovde. Ne fali mi ništa.
Odmahnem glavom, te opet vratim pogled na njega.
K: Ne može tako, idite večeras i odmorite se bar jednu noć. Ja sam uvek na oprezu.
Nekoliko trenutaka se premišljao ali je na kraju pokupio stvari i otišao svojoj kući.
Marijan je tu otkad sam se ja doselila u ovu zgradu. Čovek je neprestano u zgradi i ne napušta nas, verovatno ne ide kući da se ne bi suočio sa svojim samačkim životom. Ali svakome treba odmor, pa tako i njemu.
Uđem u stan i umorno bacim torbu na pod kod ulaznih vrata.
Osećalo se njegovo odsustvo na spratu, bio je tu samo par dana i već se oseća kada nije tu.
Setim se onog jutra kada mi je upao u sobu što mi izmami osmeh na lice. Ali se dobro sećam i da sam tada bila otključana, te okrenem ključ u bravi.
Dovučem se nekako do kauča i bukvalno se bacim na njega tako da sam jasno mogla čuti kako žice u njemu pucaju pod mojom težinom.
Nisam ni skinula jaknu. Iako sam se navikla na hladnoću stana, bilo mi je neobično hladno.
Prođem do peći i uključim je, a ja ponovo sednem na kauč i pokrijem se Leovim ćebetom.
Posle nekog vremena osetim kako mi se oči sklapaju i kako mi se glava klima.
Nije me bilo briga gde ću leći, kako ću spavati i da li ću uopšte zaspati.
Odjednom se začulo jako lupanje na mojim vratima.
Xx: OTVORI MI SMESTA!
Počnem duboko da dišem prepoznavajući taj glas. Rej me nikako ne ostavlja na miru.
R: OTVORI MI! MORAMO DA RAZGOVARAMO!
Činilo mi se da sve jače i jače viče i udara po vratima i bojala sam se da ne provali na kraju.
Ustanem i laganim koracima priđem vratima.
Sa leve strane vrata mi je stajao mali ormar, te mu se približim i nečujno ga prevučem do vrata i opet se tiho vratim do kauča.
R: Kejt, molim te! Nisam zaista mislio to što sam rekao, znam da ti nisi takva! Izletelo mi je...
Njegov glas se stišavao i bilo mi je teško slušati ga. Ne zato što mislim da mu je zaista žao, već zato što sam ga toliko dugo volela a na kraju sam dopustila da završim povređena.
Čula sam da je skliznuo niz vrata sve do poda, a njegov glas pa čak ni disanje se nije čulo.
Nekim čudom sam ostala mirna i nisam se pomerala sa kauča, čekala sam da ode sam.
Posle nekih desetak minuta su se čuli njegovi koraci koji su se udaljavali.
Kada više nisam mogla da ga čujem, čvrsto sklopim oči i osetim kako se vruće suze slivaju niz moje obraze.
Potrebno mi je bilo samo da se naslonim na nečije rame i da se isplačem u tišini. Ali nikoga nije bilo.
Brzo obrišem suze, te se približim vratima i otključam ih.
Otključam Leov stan i brzim koracima se zaputim ka njegovoj spavaćoj sobi. Posteljina je bila vojnički zategnuta i svaki detalj u sobi je bio na svom mestu.
Otvorim beli garderober u kojem su majice bile uredno okačene na ofingere i poređane jedne do druge. Ubacim majicu i neke komotnije pantalone u njegovu torbu, te izađem iz njegovog stana i vratim se u svoj.
Ponovo ga zaključam i namestim ormar na vrata, te odem u svoju sobu i spakujem i svoje stvari.
Ne mogu biti više ovde, osećam se tako nesigurno odjednom. Osećaću se bar sigurnije u stanici, to mi je svakako druga kuća.