Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 88. deo

~ Igra čežnje ~

●88.deo●

Kejt P.O.V.

K: Kako si me našao..?
R: Bio sam svo vreme uz tebe. Nisi me videla?
K: Zar ti nisam rekla da mi se gubiš iz života?!
R: A-a-a..
Opet sam osetila sečivo na sebi kao upozorenje da prestanem da vičem i besnim.
R: Ja sam sada glavni i mene ćeš slušati, inače nećeš dobro proći. Jasno?!
Viknuo je na mene, ali mu ja nisam ništa odgovorila. Ne pada mi na pamet da se složim sa njim, sa ovim psihopatom. Kako li sam mogla ikad da budem sa njim?
K: Misliš da te se bojim ako malo podvikneš na mene? Ha!
Ironično se nasmejem a bila sam sigurna da je on imao hladan i ubilački pogled. Nisam ni morala da skinem povez da bih to znala.
U jednom trenu sam osetila peckanje na levoj butini a zatim i slivanje tople tečnosti - moje krvi.
Stegla sam vilicu najsnažnije ne puštajući glas. Htela sam snažno da ga šutnem ali mi je i to bilo onemogućeno zbog jebenog kanapa!
R: Boli li?
K: Ovo je ništa u poređenju sa onim što si mi onda uradio!
Nije njemu u interesu da me ubije, želi da me muči. Nisam ni ja tako popustljiva.
Skinuo mi je povez sa očiju i susreo se sa mojim krvničkim pogledom.
K: Odlučio si da me pogledaš pre nego što odeš?
Taman kad sam pomislila da je završio, bar za sada, zavrnuo mi je majicu i snažno me uboo nožem u levo rame. Ovoga puta nisam mogla da istrpim tako veliki bol, zarežala sam kao nikad u životu.
R: Jel sad isto kao tada?
K: Imbecilu.. Ponovo isto rame, a? Nije ti dosta. Ajde ponovo ubodi! Ajde!
Držao je i dalje nož u mom ramenu i bilo je podnošljivo, ali čim ga je izvukao peklo je kao đavo.
R: Dosta je za sada. Spremi se za kasnije.
Sklopio je nož i stavio ga u džep, te izašao i za sobom zalupio metalnim vratima.
Pogledala sam malo bolje okolo. Po mraku bih rekla da sam se nalazila u podrumu. Sa malog prozora je dopirala mala svetlost i to od mesečine. Mrkli mrak je bio napolju, nisam mogla da shvatim gde se nalazim. A kao da bih shvatila i da je dan. Ko zna gde sam.
Pogledala sam u svoje rame koje je obilno krvarilo a zatim i u svoju butinu gde je bio površan rez. Više me je brinulo rame, ako iskrvarim...
Uspem da pomerim šake i počnem da opipavam zadnji rub svojih farmerki.
K: Dođavola!
Glasno se proderem. Nema mi mog noža, naravno da ga je uzeo.
Izdahnem gubitnički i okrenem glavu ka prozoru. Progutam veliku knedlu suzdržavajući suze.
Ako mislim da se iščupam iz ovoga, nema plakanja. Nema plakanja Kejt! Nećeš dozvoliti tom bolesniku da upravlja tobom.
K: Ne brinite se za mene, dolazim vam uskoro...
Prošaputam tiho misleći na Lea i Martina. Shvatiće oni već šta se desilo kada budu videli moj telefon.