Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 107. deo

~ Igra čežnje ~

●107.deo●

Aleks P.O.V.

Bleka sam konačno uspela da oteram kod neke medicinske sestre da je smuva, samo kako bih ja bar na minut ostala sama.
Nisu mi davali ni da sedim u krevet, stalno sam ležala.
Pomerala sam se vrlo malo i na svaki moj mali pokret bi me rana jako presekla.
Ali i uprkos tim bolovima, ja sam i dalje pokušavala da bar sednem.
Xx: Šta radiš to?!
Od straha se trznem i ruka mi sklizne te se ponovo vratim u ležeći položaj. Okrenem se i ugledam Martina koji me namrgođeno gleda.
A: Malo mi je falilo da sednem..
M: Znaš da ne možeš još uvek. Šavovi će ti popucati.
Izdahnem besno i sklopim oči razočarano.
A: Bole me kukovi od ovog položaja..!
Snuždeno promrmljam, te me on otkrije i sedne na krevet pored mojih nogu.
Rukama je počeo nežno ali ipak i snažno da prelazi preko mojih kukova, masirajući ih kako bi mi što više ublažio bol za koji sam isprva mislila da nije toliko strašan.
M: Može..?
A: Da.
Nisam ni otvarala oči već sam samo opuštala bolne mišiće.
Neprimetno i brzo je prešao na unutrašnju stranu mojih butina ostavljajući još nežnije dodire.
M: Prija..?
A: Mhm...
Sad me više ništa nije bolelo, ali sam toliko uživala u njegovom dodiru. Toliko mi je falio. Toliko mi je bilo teško ona dva dana bez njega. Ali ovo je samo sada, kada sam bolesna. Isto sve misli za mene kao i pre ove nesreće. I uvek ću u njegovim očima biti osoba koja je trebala da ga ubije...
Te misli su mi prolazile kroz glavu sve dok nisam osetila njegovu ruku na mom međunožju, a odmah zatim i ispod moje bolničke majice.
Dodirnuo bi me vrhovima prstiju čisto da se ja naježim i kako bi mi srce brže zakucalo.
Otme mi se jedan uzdah, te naglo otvorim oči susretajući se sa njegovim očima i njegovim šmekerskim smeškom.
Bojala sam se da mu se nasmešim jer sam znala da bih tada popustila i da bih se opet teško osećala kada se oporavim.
Ali me on svojim pokretom razuveri bar na trenutak da se sada opustim. Približi mi se spajajući nam čela i primoravajući me da ga direktno u oči pogledam.
M: I dalje ne znaš kako da se ponašaš pored mene posle svega?
Kako da ti odgovorim? Da, jebeno ne znam. I previše se plašim. Ja se plašim, ja koja sam svašta pretrpela.
Umesto odgovora uplašeno progutam knedlu dok osećam kako mi se dlanovi nekontrolisano znoje.
M: Žao mi je što sam onako vikao. Nisam ti se izvinio. Jebi ga, znaš ono, kriza jednog ubice..
Izmami mi jedan ironičan osmeh, te me poljubi u čelo. To nikada nije pre uradio...
Vratio se da sedi pored mojih nogu, a zatim mi je zavrnuo jednu nogavicu. I to desnu... desnu na kojoj imam gadan ožiljak. Ožiljak koji on nije primetio iako sam bila toliko puta gola pred njim.
M: On ti je ovo napravio..?
A: Znači Blek nije znao da ućuti kad treba..
M: Znači jeste.
Blago klimnem glavom ježeći se pod njegovim dodirima. Zamišljeno je prelazio i gledao u moj ogavni ožiljak. Prvi ozbiljniji ožiljak iz tinejdžerskog doba koji potiče od šefovog kaiša.
M: Dobro je što mi je rekao. Ispričao mi je da ste bili kažnjavani. Šta si ti uradila pa si zadobila ovo?
Slegnem ramenima gledajući i ja u svoj ožiljak.
A: Razbila sam nešto malo više vredno u njegovoj ordinaciji. Prošla bih bolje da on te večeri nije bio pijan. Ali dobro, bilo pa prošlo.
Izgovorim kroz neki uzdah ostavljajući to loše sećanje po strani.
Sad me tek neće gledati istim očima. Sad će biti pun sažaljenja. Pa bravo Aleks!
Nisam imala snage da ga pogledam, ali sam to učinila čim sam osetila njegove meke usne na svom ožiljku. Osetila sam suze u očima gledajući ga kako usnama nežno prelazi svaki milimetar mog ožiljka.
Pogledao me je odozdo a meni se omakne jedna suza i sklizne niz moj obraz. Primakne mi se i obriše je palcem, a zatim me celu pomeri u stranu oslobađajući deo kreveta. Za njega.
Legao je tik uz mene i pokrio nas onim čaršavom od malopre, te se ja lagano okrenem ka njemu.
Pomalo zbunjeno sam ga gledala, ne znajući o čemu razmišlja, ali sve sam to zaboravila istog trenutka kada me je grubo ali i sa puno strasti i nedostajanja poljubio...