Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 41. deo

~ Igra čežnje ~

●41.deo●

Rej P.O.V.

To lice. To predivno lice i njene prozirno plave oči koje su me nekada gledale sa neopisivom ljubavi, a sada me gledaju sa prezirom i gađenjem. Želim sve da ispravim ali mi ona ne dopušta i sve više me udaljava.
A onda vidim i to grozno lice koje je posmatra isto kao ja nekada. Šta on traži sa njom? Zašto se mota oko nje?
Ona se njemu osmehivala a na mene je vikala.
Šta ćeš ti sa njim Kejt..?
Nazdravili su sa osmehom i činilo se kao savršen izlazak.
Besno stegnem pesnice u džepovima i pođem prema njima, ali se nakon par koraka zaustavim i krenem niz ulicu.
Krenem brzo i grubo da koračam ne bih li koliko toliko izbacio bes iz sebe.
U našem kafiću.. baš su tu izašli.. sami...
Okrenem se ka ogradi od cigle i strahovito udarim u nju pesnicom. Kroz ruku mi odmah prođu trnci i ruka mi se istog trena zacrveni.
Zastanem i spustim glavu te izdahnem. Sklopim oči, ali ne zato da bih zadržao suze. Suza više nije bilo. Morao sam da sklopim oči da bih nekako savladao svoj bes.
R: Ne može tako Kejt.. videćeš ti.
Prošaputam tiho, te vratim ruke u džepove i nastavim dalje sa hodom.

Aleks P.O.V.

Na dobro poznatim mermernim stepenicama čuje se kuckanje mojih potpetica.
Svetlo u zgradi je neonsko plave boje ali prigušeno takođe, kako nam ne bi smetalo u svakodnevnom radu.
Dobro poznate osobe su prolazile pored mene i blagim klimanjem glave su me pozdravljale.
To su moji prijatelji, moja porodica.
Xx: Ohoo, neko nas se setio!
Bacim pogled iskosa na levo i izvijem kut usne u smešak.
A: Nikad vas nisam ni zaboravila Blek.
Približimo se jedno drugom i kratko se zagrlimo.
B: Čeka te šef.
Klimnem mu glavom, te ga potapšem po ramenu i prođem pored njega.
A: Svratiću posle do tebe!
Viknem mu i odem niz hodnik, te pokucam na vrata kancelarije.
Čujem jedno tiho "slobodno" te lagano otvorim vrata i uđem unutra.
Osmehnem se i stanem ispred njega.
Š: Aleks.. otkad te nismo videli.
A: Malo da vas obiđem.
Š: Kako ti je na zadatku?
Podignem glavu ne skidajući pogled sa njega, te spojim ruke ispred sebe.
A: Dobro je, uklopila sam se savršeno. Niko nije posumnjao ni najmanje.
Osmeh mu se pojavio na licu, te ustane i priđe mi.
Š: Znao sam da si ti prava osoba za taj zadatak. I dalje si na njihovim treninzima?
A: Jesam, i dalje sam jedna od njihovih kandidata.
Š: Lepo lepo, odlično radiš. Martin i Kejt su ti treneri?
A: Tako je. Ja sam u Martinovoj grupi, ali nas oboje treniraju.
Zahvalno me je potapšao po ramenu, te se vratio u svoju fotelju.
A: Samo jedna stvar... Zašto toliko moram da pazim na njih?
Prostrelio me je pogledom, te se nadvio nad stolom sa spojenim šakama.
Š: Aleks... nisi dobila taj zadatak da bi postavljala pitanja. Bitno je da motriš na Kejt i Martina i da me izveštavaš. A pogotovo treba da motriš na Martina. To je sve što treba da znaš. Ako nemaš ništa više da kažeš, možeš da ideš.
Progutam knedlu u grlu, te nevoljno klimnem glavom i izađem.
Duboko udahnem, te se vratim niz hodnik i dođem kod Bleka.
B: Opet si pitala nešto što nisi trebala?
Stanem zbunjeno ispred njega razmišljajući.
A: Kako znaš?
B: Čuo sam kad si izašla i znam koliko ti vremenski treba da dođeš do mene, tako da verujem da si duboko udahnula kad si izašla iz njegove kancelarije.
Stavim ruke na bokove i zadivljeno se osmehnem.
A: Svaka čast, pogodio si sve.
B: Pričaj šta je bilo.
A: A šta bi bilo.. još nisam naučila da ne treba da zapitkujem o mojim zadacima. Ućutkao me je odmah.
Izdahnem, te prođem rukom kroz kosu.
A: Idem kući, sutra opet moram rano da ustanem i da idem tamo.
Prodrmam ga i izađem napolje.
I dalje nisam dobila odgovor na to zašto sve ovo radim ali izgleda da ne smem ni da znam tu informaciju.