Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 108. deo

~ Igra čežnje ~

●108.deo●

*NEDELJU DANA KASNIJE*

Kejt P.O.V.

Košmar se završio čim smo se vratili u našu zemlju. Tada je za mene prošlo sve. Ili sam bar tako ja mislila. Svake noći sam imala košmare u kojima se davim. Svake noći bih vrišteći skočila iz kreveta, a odmah za mnom i Leo. Znao je da će mi se to desiti, te mi zato nije ni dozvolio da kročim u moj stan. Mesto gde je postojalo sećanje na Reja.
Već istog popodneva me je preselio kod njega u stan kako bih mu bila na oku. Noću bi me snažno pribio uz sebe kako bi bio siguran da mi se nešto neće desiti. Ako bih se kojim slučajem duže zadržala u kupatilu, kao muva bez glave bi uleteo unutra vidno uznemiren i uplašen.
Ja sam se oporavljala iako sam imala košmare, ali se činilo kako sam njega povukla na dno da bih ja isplivala na površinu.
Kada sam i ovo jutro najglasnije do sada vrisnula budeći se iz sna, videlo se na njegovom licu da se plaši da će me zauvek to proganjati.
Mazio me je po kosi dok sam ja dolazila do vazduha.
Pogledala sam ga sa strane i malo mu je falilo da zaplače.
K: Biću ja dobro.. samo mi je potrebno malo vremena...
Krenula sam rukom prema njegovom obrazu ali se on besno i žustro odmaknuo.
L: Nemoj..!
Izašao iz sobe uzimajući telefon u ruke i ostavljajući me snuždenu na krevetu.
Brinula sam se za njega, ja ću biti kriva ako on počne da oseća strah.
Ustanem i odem u kupatilo kako bih se umila. U ogledalu opet ugledam onu slomljenu verziju sebe od pre par meseci, ali ovoga puta sa nekom malom iskrom u očima koju tada nisam imala. Ta iskra je bila Leo. On mi je bio u očima i nije mi davao da pokleknem. Ali sada se bojim da on u svojim očima ne vidi mene...
Obrišem se peškirom i vratim se u sobu, na sebe navlačeći neke moje stare trenerke koje sam jedva našla u njegovom ormaru.
Čudeći se jer nema mojih stvari a ni njegovih nešto puno, počnem da preturam po sobi tražeći našu garderobu. Nije bilo ni kofera.
Ne bi me valjda napustio..? I šta će mu moje stvari?
Ušao je nazad u sobu i odmerio me.
K: Gde su nam stvari?
Pomalo uplašeno ga pitam plašeći se da me zaista ne ostavi.
L: Čekam te u autu.
Odgovorio mi je skroz skrećući sa teme, te izašao iz sobe a zatim i iz stana.
Stajala sam u mestu nekoliko trenutaka, te i ja žustrim koracima izađem i sednem u auto.
K: Šta ti je..?
Bez reči je upalio auto i krenuo u meni nepoznatom pravcu.
Da nije i on pomahnitao..?
Nije progovarao nekih 20 minuta vožnje a meni je puls svakim minutom sve više rastao.
Zaustavio se na nekom brdu, sličnom onom gde je njegova kuća bila pre svih onih nevolja.
Izašla sam iz auta i malo bolje osmotrila okolinu. To je zaista bilo ono mesto gde se nalazila Leova kuća. A sada, na njenom mestu je bila svetlo siva kuća na dva sprata, izgrađena nedavno izgleda.
Pogledam ga upitno dok je on samo prošao pored mene uzimajući ključ u ruke i otključavajući ulazna vrata.
Prošla sam pored njega razgledajući unutrašnjost i sve više mi je ličila na Leovu kuću pre požara. Bar koliko sam onog dana mogla da zapazim.
K: Šta... šta je... ovo..? Mislim... ovo sve...?
Počela sam nesvesno da mucam i dalje razgledajući oko sebe.
L: Naša kuća.
Te dve reči me naglo prekinu u razgledanju, te se okrenem ka njemu čudeći se.
L: Kad sam izašao onog dana iz bolnice, unajmio sam ljude da naprave ovde novu kuću. Kuću za nas.. Stvari su nam u autu.
Približio mi se i uhvatio za ruku, te me nežno povukao ka spratu.
Došli smo do jednih vrata, te mi je rukom pokazao da ih ja otvorim. Suze radosnice mi odmah krenu čim ugledam prostranu spavaću sobu svetlih boja, a na krevetu usku crvenu haljinu. Sličnu onoj koju sam one noći obukla kada sam sa njim trebala na večeru da izađem.
Prišla sam joj i provukla je kroz prste. Diveći se haljini a i svemu ostalom, nisam ni čula Leove korake koji su mi se približavali. Nežno je stavio ruke na moj struk pripijajući se uz mene sa leđa.
L: Nismo onu večeru odradili, zar ne..?
Zakikoćem se osećajući crvenilo u licu, te se okrenem ka njemu i zavodnički ga pogledam.
K: Nismo.. mogli bi večeras gospodine...
Kut usne mu se izvije u đavolji osmeh, te me grubo još više pribije uz sebe stezajući moju zadnjicu i zarivajući glavu u moj vrat.