Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 78. deo

~ Igra čežnje ~

●78.deo●

*VEČE*

Martin P.O.V.

Po prvi put se nisam zabrinuo za svoj život, a mnogo puta sam smrti gledao u oči. Ovoga puta sam je nasamario. Mada, možda je to i bila čista sreća. Svejedno, želeo me je mrtvog. Ubica mog oca je želeo i mene mrtvog.
Otvorim oči i ugledam ispred sebe šefa kako me posmatra sa rukama u džepovima njegovog sakoa.
M: Nešto nije u redu? Ili ćete mi držati predavanje o Aleks?
Š: Martine, jedini razlog zbog čega ću te sada toga poštedeti je to što si ostao živ. A i to nije bio razlog zašto sam došao kod tebe.
M: Šta je onda razlog?
Prekrstim ruke dok sam ga i dalje posmatrao zavaljen u fotelji.
Š: Kada sam čuo vest na televiziji, znao sam da nema šanse da si ti mrtav. Puno puta si izbegavao situacije u kojima ti je smrt bila zagarantovana. Ali kada sam video šta je ostalo od auta... malo je reći da mi je srce prestalo.
M: To je život, ali živ sam. Umoran, ali živ.
Hladno sam mu odgovorio jer više nisam imao snage da slušam sažaljenje.
Š: Ko te je napao Martine? Zbog koga želiš da se vodiš kao mrtav?
A ne ne, nećeš to izvući od mene. Uvući ću i Aleks u problem ako kažem.
Ustanem iz fotelje i obučem jaknu, te prođem pored njega.
M: Jedan stari prijatelj...
Dobacim mu dok sam izlazio.

Aleks P.O.V.

Šetam nervozno po trpezariji njegove kuće. Nije mi se javljao ceo dan. Hah, kao da mora da mi se javi, ipak sam pokušala da ga ubijem.
Ne znam ni zašto me čuva posle svega, a opet osećam se toliko sigurno u ovoj njegovoj raskošnoj kući. Unutrašnjost je bila drvena i čistog vazduha nije nikad nestajalo. Puno je bolja od bilo koje moje kuće u kojima sam do sada boravila.
Moji zadaci su zahtevali da na svakih dva ili tri meseca moram da se selim. Nikad nisam nijednu kuću mogla da nazovem domom, a u njegovoj se osećala porodična atmosfera.
Začujem otvaranje ulaznih vrata, te se u par koraka nađem ispred Martina koji je umorno vukao svoje noge kako bi ušao.
Stajala sam ispred njega ćuteći i lomeći prste nervozno. Bacio je pogled na mene, te je samo nastavio sa raspremanjem.
A: Nisi imao nešto posebno od hrane, pa sam kupila kinesku opet. Postavila sam, pa ako hoćeš da..
M: Opusti se i ne lomi te prste, neću te pojesti. Sad ću doći.
Otišao je u kupatilo, te mi se ubrzo pridružio za stolom.
M: Uspela si da se snađeš u kući?
A: Nekako jesam..
Podsmehnuo mi se jer je tačno znao sa čime sam se pomučila. Tanjiri i čaše uopšte nisu bili u kuhinji već u dnevnoj sobi.
Svo vreme dok smo jeli ja sam napeto disala ne znajući kako da ga išta pitam u vezi današnjeg dana.
Kako smo pojeli zadnje zalogaje, on je progovorio.
M: Pitaj šta te zanima.
Zbunjeno skupim obrve razmišljajući kako uopšte zna.
A: Nisam znala zaista, nisam kriva za to. Rekla sam to i Kejt, ali mi ne veruje. Zaista ne znam, rekao je da je sve u redu i izašla sam...
M: Hej!
Pričala sam prebrzo i pomahnitalo, tako da je morao da vikne na mene kako bi me zaustavio.
M: Znam da nisi ti umešana, on je. A Kejt... pa, ona je teška, i biće još teža posle ovoga.
Zagledam se na trenutak u jednu tačku, te mi se on približi i pomeri mi kosu sa lica. Ostavi mi kratki poljubac na obrazu na koji se ja blago naježim, jer je svaki njegov potez posle svega meni neočekivan.
M: Ajde ti ovo raspremi, ja to ne umem.
Nasmejem se, te klimnem glavom i počnem sa raspremanjem dok se on svo vreme bavio nečim na laptopu.
Približim mu se, te on odmah ugasi i zatvori laptop.
M: Hajde da legnemo.
Čula sam njegove reči ali nisam reagovala već sam se samo osvrtala oko sebe.
M: Kuća ima alarm, čućemo ako neko dođe.
A: Alarm?
M: Pa jeste od drveta ali ne živim u praistoriji.
Spustim pogled i nasmejem se, te zajedno ustanemo i odemo u njegovu spavaću sobu.