Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 87. deo

~ Igra čežnje ~

●87.deo●

Leo P.O.V.

L: MARTINE!
Potrčim brzo nazad prema kafiću i zadihano se zaustavim ispred Martina.
M: Koji ti je sad?
Pokažem mu Kejtin telefon.
L: Nema je nigde... telefon je bio u snegu...
Nisam mogao lepo da pričam i od zadihanosti i od šoka jer je nestala.
M: Ne zezaj...
Ustao je sa stolice i drmnuo me za ramena.
M: Kako je bre nema?! Šta pričaš ti?!
L: Nisam poludeo! Postoje tragovi u snegu, neko ju je oteo!
Prošao je nervozno rukom kroz kosu i izdahnuo.
Xx: Ima li problema?
Prišao nam je neko iz osoblja jer smo svojom nervozom privukli pažnju.
M: Nestala nam je prijateljica. Imate li kamere kod svlačionice iza hotela?
Xx: Žao mi je, ali kamere su postavljene samo unutar hotela.
L: JESTE LI VI NORMALNI?! KAKO NEMATE KAMERE?!
M: Leo smiri se, time ništa ne radiš. Idemo do svlačionice.
Istrčimo iz hotela i za minut se nađemo na mestu gde je Kejt trebala da bude.

Martin P.O.V.

Odmah sam primetio tragove u snegu, tragove vučenja. Nije bilo tragova borbe, što je značilo da Kejt nije bila svesna.
M: Onesvestili su je.
L: Nije mogla da se bori... Nismo trebali da je ostavimo samu..
M: Neće ni ona sedeti mirno, a mi ćemo do tada uraditi sve da je nađemo.
Imao sam osećaj da me uopšte ne sluša, te sam uhvatio za ramena i okrenuo žustro ka sebi.
M: ALO! Biće ona dobro!
Zenice su mu bile proširene i uplašen pogled je vladao njegovim licem, ali je ipak nemo klimnuo glavom.
M: Idemo da prijavimo njen nestanak.

Kejt P.O.V.

Kako se nisam setila da se okrenem na drugu stranu, normalno da je svako mogao da mi priđe sa leđa. A onaj miris alkohola mi nije izlazio iz nosa iako sam polako dolazila sebi.
Osetila sam povez preko očiju.
Pomerila sam blago ruke, ali su mi bile zavezane kanapom. Sedela sam na stolici, a glava mi je bila sagnuta.
Bila sam i onesvešćena i paralizovana i jedva sam pomerala bilo koji deo svog tela.
Što sam više pokušavala da se pomerim, sve više mi je ponestajalo i ono malo snage što sam imala.
Ta bespomoćnost, ta jadnost... Nikada se u životu nisam tako teško osećala.
Ali nisam želela da odustanem. Čak su mi i noge bile vezane za stolicu. Nimalo nisam mogla da se pomerim.
Popustila sam.. krenule su mi suze niz lice, i povez se natopio.
K: KO SI TI?!
Počela sam da vičem kako bih pridobila bilo čiju pažnju, pa čak i dobijem pomoć.
Odjednom su se otvorila metalna vrata i začuli su se koraci koji su mi se približavali.
Napetije sam disala i okretala glavu nervozno. Kao da sam mogla time nešto da postignem.
K: Šta hoćeš od mene? Odveži me smesta!
Nije bilo nikakvog odgovora, već se samo začulo škljocanje. Odmah sam znala šta je. Nož, i to džepni.
Progutala sam knedlu i pripremila se na najgore.
Osetila sam hladno sečivo na svom kolenu, ali ne i peckanje. Nije me posekao.
Sklonio je sečivo i stavio svoj dlan na moje golo koleno.
Dodir mi je bio poznat, ali sam odbijala da se pomirim da je to zapravo on.
K: Nemoguće...
Xx: Da li sam ti nedostajao, ljubavi?
K: Rej...