Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 59. deo

~ Igra čežnje ~

●59.deo●

*VEČE*

Kejt P.O.V.

Posle sat vremena na telefonu sa španskim poručnikom pritvora gde se Eduardo nalazi zbog posedovanja prevelike količine droge, izmoreno spustim slušalicu i uhvatim se za glavu naslanjajući se u fotelji.
K: Jebote... ovaj melje trista na sat...
Čula sam mali Martinov smeh sa strane.
M: Jesi ga bar razumela nešto?
K: Jedva, da je bar usporio pa da razumem ali ovako... U svakom slučaju, nekako sam se objasnila sa njim da Eduardo mora doći na saslušanje kod nas zbog plaćenog ubistva. Sutra će krenuti avionom i popodne će već biti kod nas u stanici.
M: Lepo. Bar ćemo jedan problem rešiti.
K: Da mi je da rešim problem sa Leom...
Prošaputam tiho dok smo lagano izlazili iz kancelarije a potom i iz stanice.
M: Ne dobiješ nikakav odgovor od njega kada pokucaš?
K: Retko kad, i to ako dobijem čujem samo "pusti me"... Ja jedino da razvalim vrata pa da vidim kako mu je!
M: Smiri se, ne možeš to raditi. Tek će to da mu zasmeta ako uradiš.
K: Ma ne znam...
Ostatak puta smo ćutali. Išli smo peške, ni sama ne znam zašto, tako nam je uvek dolazilo. Dođemo na posao autom, a vratimo se peške pa sledeći dan trčimo na posao jer kasnimo. Nije nam to bilo bitno uopšte.
Pozdravimo se, te ja ubrzo uđem u svoju zgradu ali zastanem ispred svojih vrata.
Okrenem se i pogledam u Leova vrata, te im se lagano približim i zabrinuto skupim obrve.

Leo P.O.V.

U jednu tačku kroz prozor svaki dan gledam razmišljajući o svemu. Ni sam nisam siguran zašto me je sve toliko pogodilo, ali ipak je dosta bolelo.
I opet poznati zvuk. Opet u isto vreme, tačno kada se vraća sa posla.
K: Leo..?
Njen tihi glas se začuo sa druge strane vrata. Znao sam da neće da odustane.
K: Molim te otvori mi.. Brinem se za tebe...
Izdahnem umorno, te se laganim koracima uputim ka vratima, ali ih ne otvorim.
K: Ne oglašavaš se uopšte, ne znam da li si živ ili ne...
Naslonim čelo na vrata i duboko udahnem.
L: Samo me pusti...
Prošaputam tiho, te nastane kratka tišina. Ipak smognem snage i otvorim vrata malo, te ugledam njeno zabrinuto lice.
K: Hej...
Nije bila sigurna da li da mi priđe. Iskreno, ne znam ni da li bih ja prišao samom sebi.
Neobrijan, podočnjaci do pola obraza i crvenih očiju.
L: Kako ti je ruka?
K: Dobro je.. ali ti..
L: Umoran sam, spavaću.
Prekinem je na šta se njoj stvori razočaran izraz lica. Zatvorim vrata ostavljajući je napolju, te odem u spavaću sobu i podvučem se pod jorgan.
Sve ovo se izdešavalo tako brzo i neočekivano mnogo me je pogodilo.
Svaki dan mi isto izgleda: ustanem nevoljno, jedva pojedem nešto i legnem pre devet sati. Skroz sam se isključio iz sveta, ništa ne radim niti izlazim iz stana. Možda je tako i bolje.
Snažno zatvorim oči i prebacim jorgan preko glave, te za par trenutaka osetim kako me san obuzima.