Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 106. deo

~ Igra čežnje ~

●106.deo●

*JUTRO*

Kejt P.O.V.

L: Kejt... Kejt ljubavi... budi se. Danas moramo u policiju.
K: A-a...
Promrmljam uspavano i okrenem se na drugu stranu bolničkog kreveta.
Čula sam Leove tihe korake kako obilazi oko kreveta i približava mi se.
Pravila sam se da spavam sve dok nisam osetila njegove tople usne na svojima. Koliko god sam htela da ostanem smirena, nisam uspela da mu ne uzvratim.
K: Lezi pored mene...
Govorim mu dok nežno i poluotvorenih očiju prelazim preko njegove ruke.
L: Leći ću kad se budemo vratili iz policije. Znaš da moramo da idemo..
Pomazio mi je obraz, te ja smoreno izdahnem.
K: Davež si.
Nasmeje mi se, te ja ustanem i presvučem se.
Koliko god sam se ja jako ponašala, nisam mogla skroz da zaboravim šta mi se dešavalo.
Kada bi Leo izašao iz sobe, ja bih napravila smrknuti izraz lica prisećajući se svega. A kada bi se vratio, nabacila bih koliko toliko iskren osmeh.
L: Da te nosim?
K: Mogu sama.
Izašli smo iz bolnice i seli, pretpostavljam, u Blekov auto.
K: A što ja ne mogu da vozim?
L: Zato što si ti bolesnik trenutno.
Isplazim mu se nadureno. Nisam baš toliko nesposobna! Ali dobro, ipak posle svega ne bih mogla da se izborim i sa autom. I to tuđim.
Zaustavimo se ispred manje policijske stanice, te zajedno uđemo unutra. Sve dok sam uz njega smirena sam, jer uopšte ne pomislim na Rejevo mučenje.
Ali čim mi jedan od dežurnih poručnika doda moju izjavu, stresem se čitajući sam početak.
Na brzinu sam prešla ceo tekst i potpisala se na dnu papira, te drhtavim rukama predam nazad moju izjavu.
K: Mogu li ga videti?
Xx: Proveriću sa drugima, pod dejstvom lekova je. Lekari su rekli da je psihički jako nestabilan.
Izašao je ostavljajući mene i Lea u prostoriji.
L: Zašto želiš da ga vidiš..?
Upitao me je pomalo razočarano. Kao da su mu sve lađe potonule kada sam rekla da želim Reja da vidim.
K: Ne brini se...
Odmahnuo je utučeno u sred rečenice, te krenuo ka vratima. Tu se susreo sa Rejem koga su dva poručnika čvrsto i polako uvodila.
Leo ga je gledao sa puno mržnje i besa, dok je Rej gotovo gledao kroz njega. Omamljen je lekovima, možda nije ni prisutan.
Uveli su ga unutra i smestili preko puta mene i dalje ga čvrsto držeći.
Podigao je pogled ka meni i počeo da se priseća svega, a zatim je sagnuo glavu.
Pogled mu se raznežio, dok je meni bio više besan nego uplašen. Svoje ruke sam sakrila ispod stola kako ne bih izgubila kontrolu u nekom trenutku.
K: Šta je sad? Sad nemaš petlje da me pogledaš? Shvatio si šta si uradio?
I dalje me nije gledao, te sam gubila strpljenje i tresnula sam rukom o sto.
K: Pogledaj me!
Uplašeno je podigao glavu i pogledao me direktno u oči.
K: Reci mi šta si shvatio? Smesta!
Jedan od poručnika mi je pogledom pokazao da se ipak malo smirim, nisam ovde poručnik na dužnosti već žrtva.
R: Zar me ne voliš više..?
K: Ha! I dalje me to pitaš? Nisi shvatio do sada?
R: Sve sam zbog tebe uradio...
K: Ne. Sve si zbog sebe uradio, a ne zbog mene. A kao odgovor na prethodno pitanje, volim onog čoveka ispred vrata. Čoveka koji mi je otopio deo srca u kome se on nalazi i što i dalje razume moju tvrdoglavost i moj teški karakter. Voli me i poštuje me takvu kakva sam! A i ja njega volim!
Glas mi je bio odlučan, a ruke nervozne. Potpuna suprotnost, a ipak sam bila pri sebi.
Ustanem sa stolice i izađem u hodnik gde je Leo čekao.
L: Jel ti uradio nešto?!
Duboko i brzo sam disala, te sam videla kako Reja izvode. Pogledao je u nas, a ja sam namerno ušla u Leov zagrljaj. Leo nije znao šta se dešava, te me je nesigurno zagrlio prolazeći mi rukom kroz kosu.
Nisam ni želela da pogledam Reja, ali sam se nadala da je konačno shvatio ko je u mom srcu.
Leove šake su mi uhvatile obraze podižući mi glavu i spajajući moj pogled sa njegovim. Zbunjen je bio jako.
K: Volim te...
Osmeh mu nikad nije bio veći, te me je samo povukao u zagrljaj, nikad čvršći do sada.
L: Volim i ja tebe, opasna...
Prošaputao mi je uz uho blago ga grickajući, izazivajući u mojim obrazima da počnem da gorim.