Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 72. deo

~ Igra čežnje ~

●72.deo●

Kejt P.O.V.

Nisu mi se dopadali njihovi izrazi lica, a još manje mi se dopalo ono što sam čula.
K: Zašto kriješ od mene Martine? Rekla sam ti da mi kažeš ako bilo šta saznaš u vezi Reja. I ti si to sakrio od mene.
M: Taman si se oporavila...
L: Ja sam mu rekao da ti ne govori.
Leo ga je prekinuo i u tom momentu sam osetila veliko razočaranje.
Namršteno sam ga pogledala očekujući njegovo objašnjenje za ovo, ali mi se prvobitno Martin približio.
M: Ja imam sve pod kontrolom i nije bilo razloga da ti kažem. Leo se složio sa mnom. Da je bilo nešto zaista opasno, rekli bismo ti.
Popreko sam ga pogledala ne govoreći mu ništa jer je tako uradio i prošlog puta.
Shvatio je da ne želim ništa njemu da kažem, te je samo izašao iz stana ostavljajući Lea i mene same.
K: Zašto?
L: Nijednom ga nisi pomenula, nisam želeo da kvarim tvoje raspoloženje koje je bilo savršeno.
K: Za ovo kratko vreme koliko smo zajedno vrlo dobro znaš šta me ljuti. Nisi smeo to da uradiš..
Suze su mi se skupljale u očima, te samo otrčim u sobu i zaključam se taman na vreme da mu zalupim vratima ispred nosa.
L: Kejt nećemo se valjda oko ovoga svađati?!
Kucao je na vrata i par puta pokušavao da ih otvori ali ja nisam želela da me vidi ovakvu.
U pravu je, i znam da je želeo da me zaštiti ali to ne sme da krije od mene.
K: Ne smeš to da radiš! Ne smeš, jednostavno ne smeš!
Vikala sam i ja njega udarajući u vrata, te se naposletku samo spustim niz njih i pustim suze da klize.
L: Nemoj... Znaš li ti kako si izgledala ovih dana..? Božanstveno, osveženo, srećno i zaljubljeno... Pamtio sam svaku stvar koja bi te nasmejala i usrećila samo da bi se ti oporavila od svih trauma.. Ne znaš koliko je bilo divno gledajući te kako se smeješ posle svega i kako je divan osećaj da je to zbog mene. Nisam želeo da sve to pokvarim pričajući ti o njemu.
Glas mu je pucao, bio mi je tako blizu, verovatno je i on sedeo na podu kao i ja.
Sve što sam htela u ovom trenutku je da ga zagrlim i stegnem uz sebe, ali isto tako sam bila duboko razočarana u njega zbog toga što je to sakrio od mene.
L: Poznajem te i više nego što ti misliš. Znam da sada sediš na podu i plačeš glumeći da si besna na mene, a želiš da me zagrliš. A isto tako znam da želiš da budeš sama neko vreme...
Ništa mu nisam odgovarala, te sam samo čula njegove korake kako se udaljavaju, a zatim i otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata.
Ostanem još par trenutaka na podu brišući suze i smirivajući disanje, te se nekako dovučem do kreveta i utonem u laki san.

*VEČE*

Budim se sva ukočena u krevetu, te pogledom počnem da tražim Lea po sobi.
Da, kako će i biti u sobi kad sam se zaključala?
Polako se uspravim i ustanem iz kreveta, te nečujnim koracima priđem vratima i što tiše ih otključam a zatim i otvorim.
Prođem polako kroz prostoriju sve do kauča gde pronađem Lea kako onako neugodno spava.
Vrat mu je bio bolno iskrivljen a jedna noga mu je čak spala sa kauča.
Podignem je nazad na kauč, te uzmem ćebe i pokrijem ga.
Rukom mu prođem kroz kosu blago ga češkajući, te se ipak osmehnem.
Ušuškam ga, te se vratim u spavaću sobu. Zatvorivši vrata, krenem rukom ka ključu ali samo odmahnem glavom.
Vratim se u krevet i pokrijem se pokušavajući da zaspim.
Ali znala sam da to neće biti lako, navikla sam na njega pored sebe.