Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 63. deo

~ Igra čežnje ~

●63.deo●

*JUTRO*

Kejt P.O.V.

Naslonjena na lakat ležim u krevetu pored Lea posmatrajući ga zaljubljeno. Tako slatko spava sa blago odvojenim usnama. Najradije bih ga sad ugnjavila ali ne želim da ga budim.
Vrhovima prstiju nežno pređem preko njegove donje usne, ali on se odmah promrda i pogleda me sanjivim očima.
L: Dobro jutro ljubavi...
K: Izvini što sam te probudila...
Pogledam ga detinjastim pogledom na šta se on gromoglasno nasmeje, te me obori i legne preko mene.
L: Da te kaznim onda?
Nasmejem se, te se poljubimo na kratko.
K: Dobro jutro i tebi ljubavi..
L: Moram da se obrijem.
K: A ne, baš mi se sviđaš sa bradom!
L: Kejt, navikao sam bez brade.
K: Mogu li ja da te obrijem?
Napravila sam takvu facu da nije mogao da me odbije već me je samo povukao ka kupatilu.
Sednem na pult od lavaboa i namažem mu penu na lice. Pratio je svaki moj korak a ja sam se pravila da to ne primećujem.
Pritisla sam brijač na njegovu kožu i lagano sam povukla skidajući penu i dlake u jednom potezu.
Odjednom mi je prošlo kroz glavu da treba da mu kažem za Eduarda ali nisam znala kako da počnem.
Istresem višak pene iz brijača, te se okrenem ka Leu.
K: Lukasovo ubistvo je bilo plaćeno. Juče sam našla krivca.
L: Ispričaćeš mi?
K: Ako ti želiš.
Pomalo nevoljno je klimnuo glavom, te sam mu ja lagano ispričala deo po deo. Pažljivo je slušao svaku moju reč i nije davao nikakvu reakciju sve do samog kraja.
L: Kako je priznao?
Izvijem kut usne u mali smešak, te uzmem peškir i obrišem mu lice.
K: Imam ja svoje načine.
Osmehnuo se a zatim me poljubio u čelo.
L: Hajde da jedemo, već je podne.

Aleks P.O.V.

Brzo uletim kod Bleka u laboratoriju i uplašim ga sa leđa.
B: Ludačo, ne prepadaj me na poslu!
Nasmejem se zločesto, te ga potapšem po ramenu.
A: Slušaj treba mi usluga. Moram da saznam zašto tačno moram da posmatram Martina. A za to mi trebaš ti, da zagovaraš šefa dok ja preturam po njegovoj kancelariji.
B: Aaaa ne moguu..
Stvori mi se razočaran i pomalo iznerviran izraz lica.
B: Šef svakako nije u zgradi, tako da evo ti ključevi.
Pobednički mi se nasmeši i dobaci mi ključeve.
Izađem brzo, te odem do šefove kancelarije i otključam je.
Uvek su mu razbacani papiri bili na stolu, ali nisam očekivala da će mu baš Martinov dokument biti odmah na dohvat ruke.
Pređem pogledom preko Martinove slike i krenem sa čitanjem njegovih podataka.
U izveštaju je pisalo ono što mi je Martin rekao: majka mu se nalazila u psihijatrijskoj bolnici zbog smrti njenog supruga.
Uopšte mi nije bilo jasno zašto to piše u Martinovom fajlu, sve dok mi jedan mali papir nije ispao iz fascikle.
Podignem ga sa poda i shvatim da je to zapravo porodična fotografija. Otac i majka sa malim dečakom. Na poleđini fotografije je pisalo "Porodica Klark".
Opet pogledam fotografiju i shvatim da je taj dečak ustvari Martin.
Šta on to petlja?
Počnem da otvaram fioke i naravno, prva je odmah zaključana.
Skupim snagu i naglo povučem fioku i razvalim je, te na vrhu odmah nađem pisani izveštaj.
Svaku reč sam pomno čitala i posle svega sam jedva disala.
Moj šef je ubio Martinovog oca. Nigde nije pisalo zbog čega, zato moram da pratim Martina.
Skupim zabrinuto obrve i progutam knedlu.
Zbog čega ja pratim Martina? Šta ako budem morala da ubijem Martina?