Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 79. deo

~ Igra čežnje ~

●79.deo●

*NOĆ*

Martin P.O.V.

Nisam nameravao da zaspim zajedno sa njom, ali me je umor savladao. Otvorim oči, te ugledam Aleksinu glavu na mojim grudima.
Prođem nežno rukom kroz njenu kosu, te je lagano vratim na jastuk.
Ustanem i sednem na ivicu kreveta uzimajući svoj ručni sat. Dva sata ujutru.
Obučem crnu trenerku stavljajući pištolj za pojas i brzim koracima izađem iz kuće, te se zaputim ka reci na kraju grada. Na mesto gde je moj otac ubijen.
Budući da sam izgubio auto morao sam peške da dođem do reke. Trčanjem sam stigao za 45 minuta do nje, a nisam ni bio zadihan. Izgleda da mi je ovaj trening svašta doneo: dobru kondiciju, Aleks... e jebote Aleks! Ona mi je i smrt donela. Ali jebiga, opet me je na neki način i spasila. Ali zato se onaj gad neće sada spasiti.
Stajao sam na ivici puta i pogledao ka obali reke. Kao i obično, nikoga nije bilo na tom mestu. Ranije su i bili ribari, ali otkad se desilo ubistvo niko ne želi da prođe tuda.
Siđem skroz do same reke i čučnem duboko disajući i gledajući kako iz mojih usta izlazi para od hladnoće.
Začujem korake iza sebe, ali ne odreagujem iako sam pretpostavljao ko je to.
Xx: Da nećeš i ti da umreš na istom mestu kao i tvoj otac?
Osmehnem se ironično sebi u bradu čuvši taj grubi glas iza sebe.
M: Pretpostavljam da ćeš ti to obaviti čim si i ti ovde.
Provocirajuće mu odgovorim dok mi se polako približavao.
M: Šta je, šefe? Nije ti uspeo dinamit ispod auta?
Š: Nisam očekivao da si lukaviji od svog oca. Svaka čast na izbegavanju tog dinamita.
Već je počeo sa izazivanjem, ali sam zacrtao u sebi da ću samo ćutati na to. Ionako je večeras njegov kraj.
Napokon ustanem i okrenem se ka njemu. Stariji crnokosi čovek je gledao u mene pun mržnje, ali i sa nekim divljenjem.
M: Ostao ti je isti lik od onda kako te ja pamtim.
Š: Zar me se još od tada sećaš?
M: Kada mi je Aleks ispričala, svega sam se podsetio. Čudi me što nisi sed.. Farbaš se?
Osmehnem mu se što i on uradi. Da nas neko posmatra sa strane, rekao bi da smo stari prijatelji. U neku ruku i jesmo bili.
Izvadio je cigare iz jakne i pripalio jednu, te se primakao reci i zagledao u nju.
Š: Sve sam pružio toj Aleks.. i ona me je izdala sada..
M: Možda je shvatila da radi pogrešnu stvar.
Odgovorim mu stavljajući ruke u džepove i opipavajući svoj pištolj. Bio mi je okrenut leđima, te mi je ovo bila savršena prilika. Ali sam ipak sačekao, želim da vidim koje će mu poslednje reči biti.
Š: Zbog tvog oca sam istrunuo godinama u zatvoru. Kada sam napokon izašao, bez imalo osećanja sam ga ubio, nije bilo potrebe da i tvoju majku ubijem. Svakako sam znao da će se sama ubiti zbog njega. Samo si mi ti postao teret. Samo mi je žao što sam ovoliko dugo čekao da to i uradim.
Osmehnem se ne praveći nikakav zvuk, te samo izvučem pištolj iz pojasa približavajući mu se.
M: Meni nije.
Prošaputam mu blizu uva, te postavim hladnu cev pištolja na njegov potiljak i povučem okidač. Iste sekunde je pao na zemlju i dalje držajući oči otvorene.
Vratim pištolj za pojas, te ga uhvatim za noge i u par poteza ga ubacim u reku.
Brzo se sklonim odatle i izađem na put, te bacim poslednji pogled na njegovo telo. Polako je plutalo po površini vode udaljavajući se od obale.
Izvučem telefon i okrenem Kejt dok sam žustrim koracima išao ka kući.
K: Ko me zove u jebenih pola noći??
M: Ja sam...
K: Šta se desilo?
Odjednom se razbudila čuvši moj tihi glas koji je verovatno bio na ivici pucanja.
M: Svo četvoro moramo da se sklonimo na neko vreme. Nabavio sam karte, vas dvoje se brzo spremite i dođite po Aleks i mene.
K: Jao Martine, dobro. Leo, budi se!
Prekinem vezu, te potrčim prema kući. Uđem u nju a zatim pravo u spavaću sobu.
Čim sam otvorio vrata ona je skočila. Pogledala me je i tačno je znala šta se desilo.
M: Idemo, moramo.