Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 93. deo

~ Igra čežnje ~

●93.deo●

Kejt P.O.V.

Vreme mi je veoma sporo prolazilo iako sam znala da su verovatno sati prošli u mom mučenju.
Sigurno mi je jedno 20 puta zaronio glavu pod vodu sve duže me ostavljajući pod njom.
Naposletku, kada sam počela veoma teško da dišem i neprestano da kašljem, vratio me je u stolicu i ponovo vezao. Nije ni to morao, svakako ne bih imala snage da mu bilo šta uradim. A onda.. ponovo ubod.. ponovo igla i špric. Zar ponovo droga?
Neprestano sam bacala pogled kroz prozor dok mi je ledena voda klizila niz lice i niz kosu.
R: Zanima te koliko je sati?
Upitao me je dok je čistio nered koji sam napravila prskajući okolo pokušavajući da se oslobodim.
R: Skoro je pet ujutru. Zamisli, prošlo je oko 9 sati od kada si ti nestala a tvoj dragi te nije našao.
K: Ne znači da me neće naći...
Govorila sam promuklo i dalje umirujući disanje dok mi je srce žustro kucalo od uplašenosti.
R: Eh ljubavi, zar stvarno misliš da ga je briga za tebe? Već je našao neku sobaricu i krlja se sa njom po vašoj hotelskoj sobi.
Osmehnem se sarkastično dok me je on gledao zlobno.
K: Ti misliš da sam ja glupa? Ustvari jesam, čim sam bila sa tobom. Ali ti si bio lekcija, i sada nisam napravila takvu grešku. Jel se sećaš ko se krljao sa drugom ženom? Ti, zar ne?
Izgovorila sam sve u jednom dahu, za sve ću izgovoriti, sad ili nikad.
Spustio je pogled i progutao knedlu.
K: Šta je sad, sećaš se zar ne? I šta se onda desilo kad sam ti rekla da sam saznala? Slomio si mi rame, nadrogirao me baš kao i sada...
R: Ovo nije droga. Nisam ti sada dao drogu..
Izvijem jednu obrvu čekajući njegovo objašnjenje.
R: Paralizovao sam te sada, da ne možeš da se pomeraš.
K: Isto sranje... drugo pakovanje..
Sve teže sam govorila jer je jezik počeo da mi se koči. Vrat isto nisam mogla da pomeram više.
Prišao je koritu sa vodom koje je bilo odmah naspram mene i čučnuo je. Lomio je prste ispred mene, a zatim iz džepa izvukao malu narandžastu bočicu.
Skupila sam oči kako bih bolje videla šta je to. Jedino što sam uspela da vidim je natpis "sredstvo za smirenje". Uzeo je dve tablete u ruku i popio ih bez imalo vode.
Pljuvačka mi se skupljala u ustima kad god bih pokušala da izgovorim neku reč.
Prošao je rukom kroz kosu, a zatim mi prišao i odvezao me, te uzeo u naručje i izveo me iz mračnog i hladnog podruma.
Mogla sam samo da razgledam oko sebe ne bih li upamtila gde se nalazim. A ono što sam videla je bilo lepo, moram priznati.
Velika i prostrana dnevna soba sa crnim nameštajem i ponekim zlatnim detaljem, a pored nje mala kuhinja sa trpezarijom, naravno u tamnim bojama.
R: Uredio sam nam kuću onako kako ti voliš, sve tamno.
Ček, uredio sam NAM kuću?! Kome bre NAM?!
Zabrinuto skupim obrve jer vidim da njemu ozbiljno nije dobro. A što je još gore, svašta može da mi napravi u ovom stanju.
Krenuo je da se penje uz stepenice, a mene je non stop znoj oblivao, što zbog ovog iz šprica što zbog brige šta će mi uraditi.
Otvorio je jedna vrata i ušao zajedno sa mnom unutra. Spavaća soba. Crni zidovi, crna posteljina i sive zavese.
R: Vidi našu sobu ljubavi.
Ne, ne... nemoj je tako nazivati...
Došao je lagano do kreveta i spustio me na njega, a zatim se nadvio preko mene.
Zabrinuto skupim obrve dok me je lek polako obarao da zaspim.
R: Sviđa li ti se posteljina? Znam da ovakvu voliš.
Pomerio je pramen moje kose sa lica i duboko me pogledao u oči.
Ovo je moj kraj, uradiće ono što je onda započeo..
Progutam knedlu disajući sve napetije, te se on samo sagnuo i ostavio mi poljubac na čelu.
R: Lepo spavaj ljubavi. Odmori se, sutra ćemo se lepo družiti.
Sklonio se sa mene i pokrio me crnim čaršavom, te napustio sobu.
Zagledala sam se u plafon razmišljajući u sebi kako ću se iz ovoga izvući i šta me to sutra čeka...