Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 55. deo

~ Igra čežnje ~

●55.deo●

Kejt P.O.V.

Zagledam se ispred sebe dok Martin sa strane veoma strpljivo čeka.
K: Je li, gde si ti bio jutros kad sam te zvala?
M: Spavao sam.
K: Otkad ti spavaš?
M: Aman bre Kejt, jednu noć uhvatim sna i odmah mi se prigovara! Šta ste me spopali.
Odmahnem glavom ne verujući u tu priču. Znam ja kako se on ponaša, krije nešto. Ali ne mogu sada da saznam šta.
Na vratima se pojavio isti onaj medicinski tehničar od malopre samo ovog puta bez Lea.
K: Gde je Leo?
Xx: Dao sam mu malo vremena sa pokojnikom.
K: Svaka ti čast!
Naglo ustanem sa stolice i prođem kroz hodnik do mrtvačnice.
Vrata su već bila odškrinuta, te sam ih ja još samo malo otvorila kako bih videla Lea.
Stajao je čvrsto ali ujedno i skrhano pored Lukasovog tela gledajući u njegovo bledo lice.
L: Žao mi je što se ovako završilo, nije moralo ovako...
Glas mu je i dalje čvrst i grub, ali i nekako slomljen.
Priđem mu nečujnim koracima te ga zagrlim sa leđa naslanjajući svoju glavu na njegovim snažnim leđnim mišićima.
Malo se trgnuo kada me je osetio ali je samo ćutao.
U tišini smo stajali tako zagrljeni par minuta sve dok on nije duboko udahnuo i par koraka se odvojio.
Ja sam prišla i vratila beli čaršav preko Lukasa, te se okrenem ka Leu.
Izbegavao je moj pogled.
K: Saznaću šta se desilo.
Nemo je klimnuo glavom, te je bez ijedne reči izašao iz prostorije.
Krenem odmah za njim kako bih ga sustigla, ali se ni Martinu nije obratio. Tokom celog puta je vladala tišina u kolima, ni Martin ni ja nismo znali kako da započnemo razgovor u ovoj situaciji.
Svo troje uđemo u zgradu, te nam se Leo obratio i dalje nas ne gledajući.
L: Treba mi malo prostora..
Ne davajući nam priliku da progovorimo, ušao je u svoj stan i zaključao vrata za sobom.
Razočarano se okrenem ka Martinu koji je bio duboko u svojim mislima.
K: Šta sad..?
M: Ne možeš ništa, ostavi ga.. Idi lezi i oporavljaj tu ruku, trebaćeš mi na poslu.
Ostavi me samu hodniku, te brzo uđem u svoj stan i naslonim se na zatvorena vrata.
Nervozno prođem rukom kroz kosu, negodovajući u sebi što sam ovo dopustila da mu se desi...