Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 47. deo

~ Igra čežnje ~

●47.deo●

Martin P.O.V.

A: Nema tu ništa nejasno. U jednom trenutku dotakneš nebo a u drugom si na samom dnu, tako se i meni desilo.
Govorila je prilično smireno i samouvereno da mi je čak i to bilo čudno.
M: A onolika snaga dok si me nosila?
Slegla je ramenima.
A: Imam starijeg brata, naučio me je da se branim ako dođem u takvu situaciju.
Klimnem glavom spuštenog pogleda, te je ponovo prostrelim pogledom.
M: Šta ćeš ovde subotom?
A: Zaboravila sam neke stvari na treningu juče, pa sam došla po njih... Šta Vi radite ovde..?
Dođavola. Ni sa ovim pitanjem nisam ništa saznao.
Nakašljem se, te ustanem iz fotelje što i ona uradi za mnom.
M: Nebitno, ionako idem.
A: Možemo taman zajedno.
Izađemo iz zgrade, te zastanemo ispred parkinga.
A: Vidimo se onda u ponedeljak na treningu.
Potvrdno klimnem glavom, te ona ode do svog auta, a ja uđem u svoj.
Odatle sam pratio svaki njen pokret, ali ništa. Nije se osvrtala, niti je strahovala od nečega. Upalila je auto i nestala sa parkinga.
Razočarano udarim rukom o volan, te upalim auto i krenem ka kući.
Saznaću šta je to tako čudno u vezi nje, ne vara mene osećaj.

*SLEDEĆI DAN*
*VEČE*

Kejt P.O.V.

Pošto u mom ormaru nije bilo nijedne haljine jer mi nikada nije ni trebala jedna, ceo dan mi je prošao u šetnji po gradu i tražeći jednu. Ali zato sam je našla.
Kratka crvena haljina sa V izrezom napred i koja je otkrivala moja leđa do pola.
Gledala sam u nju na krevetu dok sam ja bila samo u crvenom vešu.
K: Da nije malo previše..?
Zabrinuto skupim obrve, razmišljajući šta da obučem kada nemam ništa drugo. Sva moja odeća se sastojala od tamnih trenerki, farmerki i košulja, nisam imala ništa svečanije.
K: Ma šta je tu je...
Odmahnem rukom, te krenem da se oblačim ali mi se telefon oglasi. Poziv od Lea.
L: Mogu da provirim?
K: Ne može, nisam obučena.
L: Kao da te nisam video bez odeće.
K: Strpi se malo, samo odugovlačiš i posle ću ja da kasnim.
Začuo se njegov slatki smeh, te prekinemo razgovor.
Okrenem se i ugledam svoje telo u ogledalu.
Najveći kompleks sam imala da li ću povratiti onu istu figuru koju sam imala pre kome. Sećam se i bola koji sam osećala kada sam se probudila.
Izgledala sam kao kostur, mišića je jedva bilo a noge su mi bile kao čačkalice. Trebalo mi je nekoliko nedelja da ponovo stanem na noge.
A sada kada se gledam, dobro sam se povratila. Lepo razvijene noge, tanak i zategnut struk, sve je bilo na mestu.
Trgnem se jer shvatim da ću zakasniti opet. Da je Martin tu sada, već bi me deset puta opomenuo.
Navučem haljinu i namestim svaki deo da bude savršen. Haljina mi je tek pokrivala zadnjicu i pomalo sam se osećala čudno, ali u isto vreme i tako slobodno.
Osmehnem se i prođem rukom kroz kosu kako bih je malo razbarušila.
Začulo se kucanje na vratima, te ja prevrnem očima sa osmehom na licu.
K: Zar si toliko nestrpljiv...
Obujem crne štikle pored kreveta koje sam takođe kupila i dođem do ulaznih vrata.
K: Kako ne možeš da me sače...
Izgovorim dok sam otvarala vrata ali mi je glas odjednom utihnuo kada sam videla njegovo lice.
K: Šta ti hoćeš?
Krenem napeto da dišem dok mi se svaki delić kože naježio.
Krenem unazad da koračam dok mi se on sve više približavao.
K: Rej...
R: Krenula si negde Kejt?