Igra čežnje [ZAVRŠENA]

Igra čežnje - 31. deo

~ Igra čežnje ~

●31.deo●

Kejt P.O.V.

Zatečeno stojim ispred njega sa blago otvorenim ustima. Pogled mu je bio skrhan, kao da me poslednji put gleda.
K: O čemu ti govoriš?
Ni ne stigne da odgovori kad su se vrata otvorila i pojavi se šef.
Š: Završili ste?
M: Nismo, imamo veći problem...
Martin je odgovorio umesto mene jer ja od šoka nisam mogla ni da zucnem.
Š: Pa uhvatili ste Lukasa, koji je sad problem?
L: Ja...
Pogledam ga zabrinuto dok je bio okrenut ka šefu skupljajući snagu da izgovori te teške reči.
L: On je ubio našeg oca. Sa 17 godina. Moja biološka majka je tada još bila živa tako da mi je zapretio da ga ne otkucam nikome, inače...
K: Inače će ubiti tvoju majku.
Uspem nekako da progovorim samo da ne bi on morao da izgovori taj deo.
K: Gde je ona sada?
L: Živi u domu za stare osobe u drugoj državi, ja sam unajmio ljude da je non stop čuvaju. Ni Lukas ne zna gde je ona, verovatno mu je to bio sledeći korak da ga nismo našli.
Umorno klimnem glavom, te krajičkom oka pogledam u šefa.
Š: Ovo se sad iskomplikovalo. Leo i ti moraš da budeš priveden.
K: Za šta bre?!
Š: Kejt, to je saučesništvo htela ti to ili ne.
K: To nije saučesništvo, već ćutanje pod pretnjom!
Š: Kejt! Nije na meni da odlučujem o tome! Po zakonu moram da ga privedem, a na sudu će odlučiti šta će se dalje desiti.
Nezadovoljno se okrenem ka Martinu koji je već bio namršten jer zna da mora tako biti. Znala sam i ja to, ali nisam želela da to dopustim.
Leo laganim koracima priđe meni i ispruži ruke kako bih mu stavila lisice.
Zagledam se u njega dok me je nešto u stomaku stezalo. Ni sama ne znam šta.
K: Ja ga u isti pritvor sa onim gadom neću stavljati.
Progovorim ravnim glasom dok nisam sklanjala pogled sa Leovog lica.
Š: Lukas će biti u potpuno drugom pritvoru u drugoj zgradi.
Nevoljno klimnem glavom, te izvadim lisice i stavim ih oko Leovih ruku.
Izađemo iz prostorije i krenemo niz hodnik.
Na kraju se nalazio jedan mračan pritvor koji je služio kao rezerva ako su svi ostali popunjeni. I dobro je što su svi ostali popunjeni, bar će ovde biti sigurniji.
Zatvorim ga iza rešetaka, te se obema rukama uhvatim za njih.
K: Dva dana ćeš najverovatnije biti ovde. Doneću ti nešto od odeće..
L: Nema potrebe, samo da se ovo završi.
K: Doneću ipak...
L: Rekao sam ne!
Vikne glasno na mene dok su mu se tuga i nervoza preplitale u očima.
Spustim pogled, te blago klimnem glavom.
K: Pokušaj da se odmoriš malo, koliko god je moguće..
Ne sačekam njegov odgovor, samo sam se okrenula i izašla.
Dok sam išla ka kancelariji primetila sam kako vučem noge dok hodam. Stala sam i prisetila se kako sam isto ovako hodala kada sam se probudila u bolnici, fizički povređena zbog Reja.
Nastavim dalje sa hodom, te uđem u kancelariju i naslonim se rukama na sto.
M: Mora ovako, ali mislim da ga neće zatvoriti.
Osetim po prvi put posle dužeg vremena Martinov meki glas i njegovu ruku na mom ramenu.
K: Šta ako ga ipak zatvore?
Ćutali smo par minuta, te se začuje njegov glasan izdah.
M: Potrudićemo se da se to ne desi.