Sunce na zalasku je počelo polako da tone u more. Svojim jarkim crvenim i narandžastim zracima obasjavo je opušteni i goli par koji je ležao na pesku. Solarijina stopala i zadnjica su od sunčanih zraka treperili crvenkastom bojom. Ta igra svetlosti kao da je objašnjavala šta se sve do malo pre dešavalo u njenom telu. Dok se kukovima pomerala levo desno, a kasnije par puta i napred nazad, kao da je neku posebnu energiju primala od Nebojše. Istovremeno je osećala da i ona njemu prenosi svoju.
Njegova krajnja reakcija i njena samo delimična, jer nikako ne može reći da nije uživala u tome, davale su joj jedan poseban osećaj ispunjenosti i bliskosti. A sada ovako potpuno opuštena na Nebojši, imala je osećaj da lebdi, ili još bolje da se topi i ulazi u njega. Baš kao što je često sanjala, da ulazi u Nebojšu i da ga izunutra potpuno ispuni. Međutim, sada je tu bilo još nešto. Počela je da shvata koliko je Nebojša duboko on u njoj i koliko on nju ispunjava.
Bilo joj je krivo što se onako uplašila dok je on bio na njoj, a stvarno je to bilo van njene kontrole. Zbog čega da se plaši nečeg lepog što joj je on želeo pružiti? To je sada daleka prošlost. Sledeću priliku sigurno neće propustiti. Njoj će se predati i dušom i telom. U to je bila potpuno sigurna.
Sunce je zašlo, prestalo je treperenje po Solarijinoj guzi. Crvenila je bilo još na visokim oblacima na nebu. Ovde na zemlji počeo je da duva vetrić sa mora. Sa manjkom svetlosti osećaj svežine se pojačavao. Solarija je ležala na Nebojši zatvorenih očiju, osluškujući rad njegovog srca.
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Taj zvuk je tako opojno delovao na nju. Na trenutke bi potpuno zaboravila gde se nalazi, zamišljala ja da ona i Nebojša lebde negde među oblacima zagrljeni. Nastavila bi ona o tome još dugo da mašta, ali joj je površinom leđa počela da se širi neka drhtavica, na rukama su joj se dlačice nakostrešile, sve od vetra koji je pojačavao i postajao sve hladniji. Nije više to mogla da izdrži:
- Hladno mi je, rekla je.
-Hajde da ustanemo, izmasiraću te, pa se obuci.
-Šta ćemo sa ovim na grudima i stomaku, već se počelo sušiti?
-Mislim da nije dobro da se sada pereš, okupaćeš se kući. Da ja imam nešto takvo tvoje na koži, ne bih se kupao nedelju dana, s takvim ponosom bih to čuvao. Nego, mogu li da te masiram baš po celom telu?
-Interesantno je kako to sada sasvim drugačij zvuči nego što bi to zvučalo pre nekog vremena. Sada se to toliko podrazumeva da ne treba ni pitati. Hoćeš li da ja tebi njega masiram?
-To bih voleo, ali ipak bi bilo dobro da se obučemo i polako krenemo kući. Obuci sada jaknu koju ti je tata spremio.
-Hoćemo li se još koji put ovde vratiti, na ovo "naše mesto"?
-Naravno da hoćemo. Biće zanimljivo da usporedimo ono što ćemo pričati i raditi tada u odnosu na ono što smo govorili i radili danas.
-Nebojša, kaži mi šta je bilo najvažnije što smo danas radili?
On je malo razmislio pa reče: - po meni, najvažnije od svega bilo mi je da smo se voleli. Voleću ja tebe i sutra, ali ću ovo danas i te kako pamtiti.
-Slažem se s tobom, to si lepo rekao i nemam šta da dodam da ne bih pokvarila ovaj utisak.
Nebojša je upalio motor i uključio svetla. Lagano su krivudali stazom koju je svetlost motora obasjavala.
